„Sjaj zvezda na plafonu“ – dirljiva je tinejdžerska drama koja progovara o odrastanju i svemu onome što karakteriše taj osjetljivi period života – neuzvraćena ljubav, odnos djece i roditelja, društvo, unutrašnje borbe, ali i, u slučaju glavne junakinje Jene, bolest i gubitak majke.
I dok joj se porodična situacija mijenja protiv njene volje, Jeni se dešavaju i promjene u društvenom životu. Počinje da se zbližava sa Ulis, glavnom djevojkom iz odjeljenja koja na prvi pogled djeluje kao njena sušta suprotnost, no zapravo imaju mnogo toga što ih spaja.
Ovo djelo Juhane Tidel, Malo pozorište “Duško Radović” iz Beograda je adaptiralo u predstavu koja tokom svakog izvođenja publiku ostavi suznih očiju, a tako je bilo i sinoć tokom sedme večeri Internacionalnih teatarskih susreta u Brčkom.
Jednu od najupečatljivijih uloga u komadu, lik Ulis, glavne djevojke u razredu kojoj drugarice zavide, a momci uzdišu za njom, tumačila je glumica Nevena Kočović sa kojom smo razgovarali o toj ulozi.
U početku se čini da je lik Ulis protivteža Jeni, ali se na kraju ispostavlja da ih muče slične patnje – obje na svoj način nose teret odnosa sa majkama.
Većina je nekako smatra kao praznu i površnu devojčicu promiskuitetnog ponašanja međutim ono što se dešava kroz priču sa njom je jako dobro napisano, prvo kod Juhane Tidel a onda i kod dramaturga Tijane Grumić gde mi shvatamo da je ta devojčica ona koja razume. Ona kada svi beže od tih emocija ima hrabrosti da stane ispred Jene da je uteši i jer njoj emocije nisu strane, jer i ona ima svoju priču sa svojom mamom. Paralelno pratimo i taj problem, njena mama je zdrava, ali je alkoholičar; njena mama je samohrana mama – Ulis sama sebe odgaja, i samim time, nekako, kod nje je izuzetno izražena empatija. Ja sam se trudila da ispadne da ona bude i zrelija od svojih vršnjaka jer ju život tako naučio.
Da li Ulis tim svojim ekscentričnim ponašanjem potiskuje u sebi tugu zbog zapostavljanja od strane njene majke?
Da. Ona je shvatila, odnosno odlučila, da njeno sredstvo bude i ta neka izražena seksualnost, kontakt sa dečacima, da koristi svoj izgled i situacije gde je njena mama potpuno odsutna pa joj niko ništa ne može da zabrani – može da pije, puši, da se vraća u pet ujutro sa žurki. Ona time zapravo potiskuje to odsustvo i tate i mame, ali uz Jenu ona, čini mi se, nekako uspeva da razume i svoju mamu pa se na kraju one zbliže. Shvata da, za razliku od Jenine mame, ona svoju još uvek ima i da ima prostora i vremena za napredak.
Da li ste kroz ovu ulogu prepoznali sopstveni period adolescencije?
Jesam, ja sam u pubertetu bila prilično nestašna i mislim da u liku svi mogu pronaći potrebu da se pokažu i dokažu. Smatram da je ona vrlo plemenita i zbog toga mi je posebno draga.
Kada bi ste mogli da oživite lik Ulis – šta bi ste joj poručili?
Rekla bih joj da sve na kraju dođe na svoje. Da je pametna i zrela, i da je sve ono što dolazi iznutra mnogo lepše od onoga što pokušava da istakne spolja.
Kakvo je Vaše tumačenje naslova „Sjaj zvezda na plafonu“ – šta on u Vama budi ili simbolizuje?
Mene to jako podseća na moje detinjstvo i kada sam kao klinka imala te zvezdice nalepljene na zid. Ta jednostavnost dekoracije u našim spavaćim sobama me užasno razgali jer shvatim koliko je to meni i mojoj sestri značilo.
Scenografija je veoma zanimljiva, s mnogo vrata i prolaza za koje pretpostavljam da imaju dublju simboliku?
Zorana Petrov je radila scenografiju i zaista je fantastičan scenograf. Mislim da je njen najveći doprinos živost i koloritet koji su predstavi dali posebnu energiju, učinivši je živom i lako prihvatljivom publici. Uspjela je izvući tu životnost jer, koliko god je priča o smrti, ona je i priča o životu, odrastanju i prvim ljubavima. Svjetlo i scena u tome uvelike pomažu. Imamo ta vrata kroz koja stalno prolazimo i odlazimo – to su svi oni ljudi koji prolaze kroz Jenin život. Kao glumcima, to nam je pružilo dosta mogućnosti da razigramo scene; jednostavno je, a opet na značenjskom nivou vrlo moćno.
Razgovarala: Bojana Savić