Роман Јухане Тидел „Сјај звезда на плафону“, препун је личних осећања јер говори о теми која дубоко у душу дира! Ова веома дирљива прича никога није оставила равнодушним у препуној брчанској сали Дома културе. Тишину су замениле сузе у публици предзадње такмичарске вечери. Ту емоцију у режији Дамјана Кецојевића донели су нам млади актери Малог позоришта Душко Радовић из Београда! Чак су и редовни кашљачи и шуштачи кесицама штапића плакали у сали! Како и не би?!
И камен би заплакао на деликатан период одрастања јунакиње ове приче Јене, њено пријатељство, њену прву заљубљеност, прву шминку. Заправо, на покушај њеног нормалног одрастања који је додатно закомпликован чињеницом да је њена мама веома болесна и да има канцер. Ову причу сјајно су изнеле на сцени две Јене, млађа и уједно и лепршавија, коју игра Мина Ненадовић, и старија, мирнија и рационалнија Јулија Петковић која и прича ову причу. Наравно, постоји још једна, трећа, најмлађа и ништа мање битна Јена, која се појављује на почетку и на крају представе. Њено име је Дрина Кецојевић и са њом и почињемо овај разговор!
Како ти је било радити представу са екипом која је већ уиграна?
Дрина – У почетку ми је било мало чудно јер мени је ово прва представа коју сам радила. После сам се навикла да радим са овом групом и да се дружим са њима. Имала сам прилику и да гледам представу јер имам и замену за улогу, па могу некада и гледати. Све то ми је веома било занимљиво.
Даме се не питају за године, али морам да те питам колико имаш година и да ли ти људи, који су те гледали у представи, прилазе на улици, да ли те препознају?
Дрина – Имам десет година. Па, нико ми није пришао на улици јер сам још мала. Прилазе моме тати. Њега препознају, али мени то помаже јер се осећам лепо.
Имаш ли можда жељу да се и у будуће бавиш глумом?
Дрина – Па да, волела би да останем у глуму! {прим. аут.: Дрина је кћерка редитеља представе Дамјана Кецојевића и извршног продуцента Оливере Кецојевић}
Ову представу сте играли много пута до сада. Како публика реагује када је ова тема у питању и требамо ли још више о томе причати?
Јулија – Нама често долазе чланови разних удружења који се баве малигним болестима и који су нам помогли у самој реализацији ове представе. Са њима имамо организоване трибине на ову тему и заиста сам пресрећна што сам део ове представе. Сви ми заједно учествујемо у једној племенитој причи која не представља само позориште, не остаје само у оквиру позоришних зидова, већ додатно радимо и на едукацији свега овога. Врло често људи овом причом буду мотивисани, ако ништа друго, оно бар да позову своје родитеље, да их барем питају како су или да их мотивишу да оду на преглед код доктора! Верујем да ће ова представа бити још дуго на репертоару. Сви ми у позоришту, паралелно по овом питању радимо много тога што нас свакако додатно испуњава.
Ова прича није само о болести. Ово је прича и о љубави!
Јулија – Да, наравно. Сама представа је баш тако и направљена да, упркос свим проблемима, причамо и о лепоти, о љубави, као и о томе да морамо кроз живот да идемо даље. Те неке нове ствари и нови моменти који долазе након бола, морају имати и дозу лепоте, а то је у представи истакнуто. Није то патетика, већ истина, јер живот је баш онакав какав јесте и каквим га живимо – потпуно јак у тешким моментима, али и потпуно јак у срећним стварима.
Када је процес стварања у питању, стиче се утисак да су две Јене „расле“ заједно и ван сцене.
Мина – Све је некако ишло лепо, спонтано, природно. Комплетна екипа, на челу са редитељем, толико је дивна и толико присутна да на крају немамо осећај да се пролази кроз нешто тешко. Ово није представа „ја сам за себе“, већ сви играмо заједно. Јулија је предиван партнер и заиста смо се лепо укомбиновале. И она је мени дала целу себе и ја њој, и верујем да је због тога и изгледало на сцени као „швајцарски сат“. Све је било природно и ништа није могло бити направљено на силу. Сваки пут кад играмо ову представу ми ослушкујемо једни друге. Све то је веома чудно, али и веома лепо и лековито и заиста је радост играти ову представу ма колико да је она тешка. Када имате неке људе којима верујете и којима можете потпуно да се препустите, то вас доводи у право уживање. И не само између нас у екипи. Та размена постоји и између публике и нас. Та посебна енергија се осети у сали за време играња представе. Управо то је оно због чега сам и уписала глуму.
Колико је публика била спремна да прихвати да сцена младих може да се носи и са озбиљним темама?
Мина – Мало позориште Душко Радовић има своју „teen age“ сцену и то је нешто прелепо. Тиме тинејџери могу да прикажу дивне ствари својој генерацији. Ова представа је подједнако намењена и тинејџерима и старијима. Свако се може пронаћи, исплакати, и свако ће на потпуно другачији начин проћи кроз тај процес. Искуства су веома позитивна код публике, од оних најмлађих до оних најстарији који су гледали ову представу. Зато верујем да су нам баш овакве представе изузетно потребне. Позориште није само намењено да тамо одемо и да се насмејемо, већ и да размислимо, па чак и да се исплачемо. Не кажем да су комедије лоше, већ да су овакве теме и тешке, али и лепе! Мислим да морамо себи дати времена и да се осећамо рањиво због којих треба и да плачемо!
Разговарао: Мирослав Обрадовић