У представи „Три приказивања Бога“, инспирисаној дубоким питањима о људској егзистенцији и потрази за смислом, истражују се невјероватне димензије односа између човјека и Бога. Глумац Едис Жилић доноси снажну интерпретацију која, у комбинацији са поетичном структуром представе, ствара динамичну слику о унутрашњим конфликтима и преиспитивањима. Ова представа, која почиње и завршава на истом мјесту, открива дубоке одразе људског духа и крхкост постојања, постављајући нас пред дилеме које су вјечне и универзално разумљиве.
Представа је и почела и завршила се скоро идентичном сценом. Има ли неке симболике у томе?
Можда би на та питања боље одговорио Алеш Курт који је писао овај текст. Дакле, Алеш Курт је и аутор текста, режисер и драматург, а његова дивна госпођа Белма Лизде Курт је радила сценски покрет. Дакле, с једне стране, прави ауторски тим који се добро разумије, имао је једну јединствену идеју како би представа требала изгледати. Добро сте то примјетили, она на исти начин и почиње и завршава. Реченицом да онај ко је видио Бога не може остати жив, библијским цитатом, а и завршава на такав начин. Почињемо рађајући се испод најлона, испод леда, испод земље, како то неко замишља, а и завршавамо тамо одакле смо почели, дакле, испод леда, испод најлона и испод земље. И то је лијеп закључак, драго ми је да сте то примјетили.
Тема коју сте ви приказали у позоришном комаду „Три приказивања Бога“ је свевременска тема. Увијек се питамо, гдје је Бог и зашто га не можемо видјети? Како га можемо призвати? Јесте ли ви успјели кроз ову представу можда да сами дођете до одговора и закључка?
Да, ми смо се у ствари питали једно слично питање, али било је битније то да се људи питају гдје је Бог тек онда када им је Бог потребан. Чини ми се да се људи не питају толико често гдје је Бог онда када им је све потаман, него тек онда када се налазе у оним крајњим егзистенцијалним ситуацијама као што је, на примјер, пред смрт. Или, на примјер, у неком тешком емотивном стању. То је била и главна тема представе. Дакле, ми кроз три сцене, прва је задњи дани њемачких војника у Стаљнграду, други чин је Аушвиц, а трећи чин је Голи оток. Све су то крајње кризне ситуације које ми, у суштини, нисмо могли упознати кроз неке свједоке. Јер ти људи који су прошли те ситуације, они, једноставно, више нису живи. Ми нисмо имали кога питати како се осјећао у тренутку када је у комори у Аушвицу удисао плин. Због тога смо се користили неким позоришним жанровима као што је гротеска, као што је комедија, као што је апсурд. Што значи да нисмо проживљавали ситуације истински, емотивно. Ми смо их на неки начин играли. Јер ниједан човјек не може знати како је изгледало то на минус 40 у Стаљинграду, опкољен руском војском. Бити војник једне од најмоћнијих сила у Другом свјетском рату, а доживјети такав један тежак пораз у граду који, у суштини, њемачкој војсци и Рајху није ни требао. Него је то био неки Хитлеров понос. Узети Стаљинград баш због његовог имена.
Видјели смо кроз радњу представе да су се ликови држали тог питања и теме о Богу, иако су били суочени са егзистенцијалним питањима, било је канибализма и многих других потресних сцена.
Да, било је канибализма у Стаљинграду јер бити опкољен толико дана, једноставно не преостаје ти ништа друго. Ја мислим да је било и оних најчвршћих карактера који су до задњег тренутка одбијали то, а то је мој лик, и који су на крају поклекли. Чак и они најрелигиознији су пали на питању да ли умријети или преживјети једући људско месо. Наравно да религија и вјера буду пољуљане у сваком човјеку у тим тренуцима, али мислим да је инстинкт нешто што преовладава и што побиједи човјека кад су тако кризне ситуације у питању.
Примјетили смо да сте ту врло озбиљну сцену покушали мало разбити и дозом хумора са реченицом Није то свињетина, то је људетина.
То је управо та гротеска, значи не можемо ми играти такве ситуације кроз реализам, него морамо, једноставно помјерити жанр ка неком смјеру. У овом случају је то била гротеска.
Колико вам је као глумцу било захтјевно играти на такав начин, јесте ли имали раније прилику да играте у представама које су сличног карактера?
Мислим да је Алеш Курт један специфичан човјек, режисер, аутор и чини ми се да нисам, ево, кроз својих 35 представа у Народном позоришту Тузла, имао такво искуство. Јер и радња на сценском покрету, што су радили и Белма и Алеш, стварала се органски. Ми нисмо увјежбавали коначне поставке. Они нама нису долазили и говорили то ћете урадити овако или онако, него смо ми сами долазили до рјешења. Тако да је по томе процес био стварно специфичан, јер су они специфичан тим.
Ви, као и остали глумци, у овом позоришном комаду тумачите више улога.
Играмо више ликова и једноставно је то нека ланчарна глумачка реакција. Сви зависимо једни од других и не би се могло рећи да у овој представи постоји неки главни лик. Такође, ово је представа гдје нема мјеста за импровизацију, сви се ослањамо једни на друге.
Каква су Ваше очeкивања од овог фестивала?
С овом представом смо већ освојили главну награду на Позоришним играма у Јајцу, били смо најбоља представа. Алеш је освојио награду за драматургију, а Белма је освојила награду за сценски покрет. У Зеници смо на Фестивалу босанскохерцеговачке драме освојили награду за режију и добили смо специјалну награду за глумачку игру. Јако смо поносни, јер ова представа у суштини јесте екипна представа. Ту зависиш апсолутно од колеге и нема ни у једном тренутку соло игре. Надамо се да ће то бити препознато и на овом фестивалу у Брчком.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић