„Žena himna“ tekst je o Pauli Preradović, autorki austrijske himne, ženi slobodnog uma i duha. Ova pozorišna priča dolazi do publike lako, iako ima širok istorijski opseg – počinje pre ubistva koje je učinio Gavrilo Princip a završava se padom Trećeg rajha. Špišić se zajedno sa celokupnim kreativnim timom odlučuje za kompletnu žensku podelu. Maestralna Selma Alispahić igra i oca i majku, dok fantastične mlade glumice Monika Duvnjak kao Paula i Katica Šubarić kao Gerda nju hrabro prate uz podršku Anite Shmidt, neke vrste alter-ega Paule Preradović. Nije slučajna Špišićeva odluka da ovu anti-ratnu dramu pozorišno pripovedaju žene. Žene su često apsolutno nevidljive žrtve ratova, one koje u haosu pokušavaju uspostaviti red vekovima. Njihova snaga stvaranja uspeva pobediti i u ovoj predstavi. Nema ovde mesta deklarativnom feminizmu, ovo je saga o jednoj beskompromisnoj ženi, prepunoj strasti, želje i ljubavi, koja uspeva savladati mračno vreme. Špišić i Raponja zajedno odlučuju da snaga individualca bude tolika, da može isplivati. Ne nužno uvek pobediti, ali preživeti i početi ispočetka. Kraj, simbolička pobeda Paule Preradović, kojom postaje autorka austrijske himne, suptilno poručuje da je rad i snaga u sopstveni identitet nešto što nam se nikada ne može oduzeti. Ali taj identitet, prvo moramo izgraditi a zatim ga i sačuvati.
„Žena himna“ predstavlja pravo, punokrvno pozorište. Poruka ove predstave je suptilna, anti-fašistička, anti-ratna i iznad svega nežna. Ona je lako čitljiva gledaocu, jasna, priča se priča direktno, bez otklona, bez zareza. Sem toga, ona je odgovorno pozorište, ono koje nije muzejsko, koje nema agendu u tretmanu istorijske građe.
„Žena himna“ je sloboda, a na slobodi, svetionik uvek radi, za one koji su se izgubili.
Piše: Jelena Paligorić Sinkević
Foto: Dragan Deanović