Слађана Зрнић, глумица и првакиња Народног позоришта РС годинама одушевљава публику разноврсним спектром улога, како у представама, тако и на малим екранима. Она је редовни повратник на Сусрете у Брчком, овај пута у улози Андрићеве госпођице.
Андрић ме научио да не треба да крадемо од живота и да треба да уживамо у садашњости, да нисмо у прошлости, да не размишљамо толико интензивно о будућности, да проживимо сваки секунд
Какве су Ваше прве реакције на публику у Брчком?
Ја заиста волим да дођем у Брчко и да уживам. Од публике увијек добијемо повратну информацију која нам даје вјетар у леђа. Зато увијек волимо, и пријатно нам је, да играмо у Брчком.
Андрић? Како вам је легла улога?
Ја се дуго бавим госпођицом Рајком. Још од средње школе када сам је читала за лектиру, затим ишчитавање на академији, па сам се након деценију и по поново вратила Госпођици. Ту се поклопило да је сличан пут имала и редитељка Ђурђа Тешић. Када ми је послала адаптацију коју је радила заједно са Вањом Ејдус, била сам одушевљена. Потом смо, када се уђе мало дубље у садржај и кориговале и дотјеривале. То је позоришни пројекат на којем сам ја истински поштено радила, што данас није баш уобичајено. То се данас ради за мјесец до два дана. Ја сам, када сам добила улогу осјетила да сам добила велики простор кога сам некако зграбила са уживањем. Јесте да је улога мало тежа и напорнија, али ја уживам у тој улози и имам подршку ансамбла који ми држи кичму и који ми не да паднем. Све се поклопило, тако да ми је играње госпођице до сада најљепши моменат у каријери.
Госпођица не штеди само новац, она штеди и на емоцијама. Колико нас има у њеном лику?
Има нас, има доста. Проучавајући госпођицу схватила сам да и ја крадем неке ствари од себе. Она, односно Андрић ме научио да не треба да крадемо од живота и да треба да уживамо у садашњости, да нисмо у прошлости, да не размишљамо толико интензивно о будућности, да проживимо сваки секунд, то ме је Госпођица научила и утврдила ме у том путу у који вјерујем. Зато ми она није била компликована и тешка за рад.
Ако госпођицу гледамо кроз данашње вријеме, у коме је новац постао божанство и свако граби само за себе, личи ли она на то?
Новац је важна и опасна ствар. Редитељка је то добро поставила. Живимо у вријеме лихвара и каматара, радимо за камату, али трудимо се да то оборимо. Андрић је описао живот који живимо. Не морамо бити такве шкртице и тако несрећне особе попут Рајке да бисмо живјели у таквом времену. Сви смо ми робови камата, банкарских лихвара. Тако је у цијелом свијету и ми се ту много не разликујемо. Андрић је ту студију лика написао давно прије овог времена, и то тако божанствено да је та студија актуелна и данас, и биће актуелна. Данас је свако госпођица. Сви штеде, и на емоцијама и у финансијама, то је услов егзистенције. Зато публика може да се поистовијети, али када изађу са представе, да застану и мало попусте и према себи и према другима како би били бар за нијансу срећнији.
Госпођица је живјела скоро праволинијски, сама са својим новцем. Да ли је било тешко ући под њену кожу?
Ја сам од Ђурђе Тешић добила доста слободе да дограђујем лик кога играм. Када имате тај простор онда није тешко одиграти госпођицу. Андрић је то бриљантно написао, адаптација је толико добра и кореспондира са данашњим временом, и није тешко поистовијетити се на њом. Ја сам госпођицу добро разумјела и зато ју браним. Сви смо ми помало госпођице јер помало штедимо од живота. А када дође тај крај или судњи дан, свако од нас жели још. Оно што је трагично код госпођице је то што јој је отац када је имала петнаест година дао аманет. Питање је шта јој је он тада на самрти рекао, али она је учитала себи да она сада преузима кућу и ставља је на своја плећа. Замислите дијете које у томе иде тако суверено до краја: ви само можете бити на њеној страни. Наравно да то што ради није, како бисмо рекли „политички“ коректно, али она је вјеровала у то и зато ју браним. Њој београдски мангуп Ратко ломи срце, и на крају сломи. То значи да је она имала срце, али чврсто као стијена, и оно на крају пуца по пола. Она није ни имала прилику да упије живот па да из искуства могла паметније да доноси одлуке. Она умире као старица са четрдесет пет година.
За своје ликове у позоришту добили сте многобројне награде и признања. Да ли је ова улога круна ваше досадашње каријере?
Ова улога јесте на неки начин круна моје досадашње каријере и резултат је искуства које носим. Било је мом позоришном животи и добрих, и мање добрих улога, али госпођица је скуп свог знања и искуства.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић