У комедији „Покојник“, Бранислав Нушић је насликао спрегу власти са криминалом тако што је приказао полицијско насиље над грађанским правима и слободом личности. Представљена је слика друштва у којем је закон заправо безакоње и пљачка, а ликови метафора корумпиране власти. Једног од тих ликова, Анту, утјеловио је глумац Горан Вујовић.
Ко је заправо Анто, и која је његова улога у представи „Покојник“?
Не волим да говорим о ликовима које играм, чини ми се да, ако ја говорим свој став, о свом лику, на тај начин ускраћујем публику за њихово схватање и доживљај тог лика. Тако ми се чини да је и у животу, сопствена слика о себи не мора да значи да људи виде тако ту конкретну особу. Тако да и Анто може да се доживи на овај, и на онај начин. Како га ја доживлјавам, како сам га стварао и замишљао, то је некаква моја интима. Боље је да људи сами доживе лика и то је управо љепота овога позива и позоришта уопште.
Сви су се окористили Павловом смрћу, па тако и Анто. Додуше, Анто је имао понајмање користи, а опет, због тога је трпио велики притисак осталих протагониста у представи.
Да, они ме киње више него што би ми у суштини та грешка, то лажно свједочење, донијело последица. Наравно да би и Анто испаштао када би их Павле све разоткрио али у односу на оно што су они урадили, казна би била безначајна. Када већ говоримо о Анти, он је први открио да је Павле жив, не само зато што га је видио, него и прије тога је он сумњао да утопљеник није покојни Павле Марић, него неко други. У тим чињеницама се крије и његова интелигенција.
Да ли је овај позоришни комад вјеродостојан приказ људских мана, попут грамзивости и похлепе, које се никад неће искоријенити из друштва, ни из оног о коме је Нушић писао, а ни овога у коме се игра представа?
То је једна тема која је увијек актуелна. Нушић је ово давно писао, а комад фантастично функционише и у данашњем времену. Можда се технолошки усавршавамо али људска природа се у суштини не мијења. Већина је склона превари, похлепи и свим негативним стварима које можемо да видимо у овом позоришном комаду.
„Покојник“ је Нушићев последњи текст, некаква врста тестамента у коме је оставио прекор друштву у коме је живио. У њему је веродостојно описао спрегу корупције, криминала и власти.
Када је већ осјећао да му се ближи крај, онда ту није имао никакве задршке због власти и није имао потребу да балансира између тог сарказма. Овдје није имао никаквих компромиса и урадио је један комад који је генијалан. Он је такав писац, заиста фантастичан, и ја уживам играјући представу, уживам играјући Анта.
Овај позоришни комад има један врло интересантан и неочекиван крај, да ли је он прикладан цијелој причи?
Мислим да јесте, јер човјек који је образован, који је студирао у иностранству и осјетио како живи цивилизован свијет, схватио је да његов останак и борба с тим људима нема никаквог смисла. Он ће потрошити живце и живот, можда ће и добити у тој борби али у суштини неће имати ништа од те побједе, и онда је једноставно одлучио да оде од тих људи и да живи срећно до краја живота.
Разговарала: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић