Momo Kapor i Zuko Džumhur „Zelenu čoju Montenegra“ pisali su kombinujući fikciju i istorijske činjenice, kao priču o neobičnom prijateljstvu između knjaza Nikole i, u bici na Vučjem dolu, zarobljenog Osman paše. Ta je priča, na neki način, i metafora za priču o prijateljstvu Mome i Zuke.
Predstava „Zelena čoja Montenegra” je nastala iz filmskog scenarija, koji su Kapor i Džumhur napisali još davne 1967. godine. Autor knjige „Čuvarkuće – Udovice pisaca“ dugogodišnji novinar, urednik i publicista, Aleksandar Đuričić, kroz kazivanje Momine supruge Ljiljane, zabilježio je i priču o prijateljstvu ova dva velikana, te o tome kako je nastao roman “Zelena čoja Montenegra”. „Bili su bez para, a hteli su da budu bogati pa su napisali scenario za film. Zuko je imao fantastičnu priču, kakva se juri celog života, a kako nije voleo nikakve novotarije sprečio je Kapora, vatrenog sineastu, koji nije izlazio iz “Kinoteke”, da scenario piše stručno, onako kako to rade filmski profesionalci. Govorio mu je da ljudi izmišljaju i da će izmišljati razna tehnička čudesa, ali da će uvek biti najvažnija priča. I umesto da rade scenario, krenuli su da pišu priču, “pa onaj ko hoće da pravi film, neka ga pravi kako zna i ume”. Na osnovu njihovog usmenog kazivanja u tu priču zaljubio se tadašnji umetnički direktor “Avala filma” Radoš Novaković, inače i cenjeni režiser. Poželeo je da je ekranizuje. Sa njim su se sastajali kod “Trandafilovića”, gde je Radoš imao svoj sto. Terao ih je da pišu, a ne samo da pričaju. U to vreme su dosta pili, i bili su lenji, pa kad dođu u “Trandafilović” slažu kako su napisali novu sekvencu, ali da su zaboravili da ponesu tekst. I onda na licu mesta izmišljaju. Na kraju su ipak završili scenario koji je Radoš otkupio. Istog časa su zaboravili na projekat i otišli u Počitelj i na reku Trebižat da troše za ono vreme velike novce. I trošili su ih čitavo leto. Sa njima je bio i Skender Kulenović koji je pecao pastrmke na toj uzbudljivoj reci blizu Čapljine. Radoš Novaković je otišao u Ameriku, pokušavajući da zainteresuje “Paramaunt”. Ostavio im je tekst, vratio se i umro. Tako je jedan primerak završio u Holivudu, drugi u Novakovićevoj zaostavštini, po kojoj nisu mogli da čeprkaju, a njih dvojca su svoj primerak negde zagubili. Napisana priča je nestala. Posle četvrt veka od pisanja tog scenarija, raznih životnih peripetija i seljenja, Kapor je u nekom sanduku sa poludovršenim tekstovima pronašao “Zelenu čoju Montenegra”. Ali, rukopis je bio bez prvih pet strana, koje su bile ključne. To bez Zuka, koga više nije bilo, niko ne bi mogao da odgonetne. Zahvaljujući Bori Draškoviću, koji se setio da je Zuko čitao Martina Đurđevića, austrugarskog diplomatu, svedoka bitke na Vučijem dolu, Kapor je pronašao njegovu knjigu “Memoari sa Balkana” i napisao taj uvod. Imao je osećaj kao da mu je Zuko šaputao šta da piše.“
Njih dvojica nisu samo pisali zajedno već su i živjeli roman, tvrdili su oni koji su poznavali i drugovali sa Momom i Zukom.
Film, dakle, nikada nije snimljen, ali je taj scenario poslužio je Nikiti Milivojeviću da napravi predstavu „Zelena čoja Montenegra“. On potpisuje adaptaciju, režiju i scenografiju tog komada u kojem mu Cetinje, gdje se odigrava radnja romana, djeluje pomalo kao „Kazablanka” iz čuvenog filma, jer je, kako kaže Milivojević, puno neobičnih, zanimljivih likova, nevjerovatnih događaja, ljubavi, intrige, politike, strasti, prijateljstva.
Ta predstava, baš kao i istoimeni roman, posveta je drugovanju Zuke Džumhura i Mome Kapora. Iako je glavna tema ovog djela istorijska pomalo bizarna storija o prijateljstvu ratnih neprijatelja, priča je to i o hrabrosti, časti, ljubavi, istoriji, ljudskosti, pomirenju, o svemu onome čega danas gotovo i da nema. Kao da smo zaboravili one osnovne ljudske vrijednosti, pa nam se priče o njima danas čine poput bajki. I ovo je jedna od takvih priča. priča o pravom, iskrenom prijateljstvu, kakvih je danas sve manje.
Priredila: Danijela Regoje