Када данас причам са младима који су рођени након рата они кажу да данас виде само сивило, безизлаз, а позориште је ту да нас на све то упозори.
Какав је први осјећај након сусрета са брчанском публиком?
Дисали смо као један и зато се дивно осјећамо. Атмосфера је била некако чудна, и у неком моменту, имам осјећај да смо се стопили са публиком. Мислим да смо сви у сали препознали јединствену поруку ове представе – да нама овдје ратова и рата више не треба, него да треба да живимо -рата не треба нигдје у свијету.
Опет о рату. Да ли позориште треба дићи изнад дневне политике?
Ово није дневна политика. Ми причамо о нечему што нам се десило у врло блиској прошлости, и то нас прати двадесет пет –шест година послије тога. Представу нисмо радили свјесно због ове ситуације која се дешава, него се Дини свидио роман и имао је потребу да се одужи Твртку Куленовићу. Када смо урадили представу кренуло је опет звецкање са оружјем. Ја бих волио да сваки становник ове наше лијепе Босне и Херцеговине погледа ову представу и да види шта рат доноси, поготово млади који се сада дижу и који би ратовали. Рат је лош за сваког. Хајде, боље да се договоримо. Представа сигурно није у сврху дневне политике.
Много људи је вечерас напустило представу?
Да, примијетили смо. Чуо сам како излазе, али драгом ми је да нису били бучни. На томе им хвала. То је њихово право да изађу из овог или оног разлога због нечег што им се не свиђа. Ја бих волио да се представа погледа до краја.
Да ли сте у представу унијели дио личног искуства?
У праву сте. Био сам у рату – био сам малољетан, био са учесник рата, нажалост. Све ово вријеме покушавам да се не сјећам и да то потиснем из себе. Када смо почели радити представу рекао сам Дини: сјећам се само лијепих ствари из рата. Рат је био ту, али смо настојали да живимо нормално. Али, када смо кренули да копамо по себи, онда је дошло до неких јако тужних и тешких ситуација. Присјетили смо се дијелова живота које смо изгубили, а то је порука коју хоћу младима да пренесем: за један дан рата губи се један дан живота. Сви који смо били ту смо изгубили дијелове својих живота. Изгубили смо драге људе. Тешко је било радити и присјећати се тих ужасних ствари. Рекао сам да више нећу радити ни једну представу гдје се ја морам сјећати. Тешко је слушати приче о смрти.
Причате о рату. Да ли људи постају имуни на ратну психозу. Да ли ће ваша порука бити послата?
Драго би ми било да се пошаље, јер ми нисмо ни против кога причали, него само смо причали како је било нама у рату у Сарајеву, оног чега се ми сјећамо.
Да ли сте имали довољно слободе у инерпретацији лика кога играте, тачније да ли сте уносилим и властита искуства?
Има слободе. Доста смо разговарали. Када бих хтио да пренесем моја искуства требало би неколико представа, али градили смо причу и цјелину представе са дијеловима искустава. Када данас причам са младима који су рођени након рата они кажу да данас виде само сивило, безизлаз. а позориште је ту да нас на све на то упозори.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић