Позориште је живи визуелни контакт са глумцима. То је једини начин да се у својој пуноћи доживи позориште. Позориште је доживљај, барем је мени велика потреба, али шта ћете, изгледа да је ове године морало тако, да се сачува континуитет – каже наша суграђанка.
Да нам је неко само годину дана раније рекао да ће се ове године позоришне представе на Сусретима играти без публике или чак да ће се поједине представе моћи пратити само путем локалне ТВ или на интернету тешко бисмо се суздржали да му не кажемо да није нормалан. Ето, то нам се догодило. Наравно, за све је крив само један малецки вирус, толико мали да од њега не смијемо ни у позориште!
Шта да напише новинар који добије редакцијски задатак да направи текст и анкету о томе шта грађани мисле о формату овогодишњих сусрета. Да ли су пратили представе на ТВ или интернету. Прво, тешко је из прве наћи и анкетирати оног ко је до сада пратио представе јер је то услов да направи разлику овогодишњих од ранијих. Али, уз пуно напора, мислим да смо дошли до добрих одговора из којих се може извући коректна аналитика.
“Покушала сам да гледам на телевизији, али не иде. Позориште је живи визуелни контакт са глумцима. То је једини начин да се у својој пуноћи доживи позориште. Позориште је доживљај, барем је мени велика потреба, али шта ћете, изгледа да је ове године морало тако да се сачува континуитет”, – каже Ружица и наглашава да сваке године уживо погледа двије-три представе на Сусретима.
Машински инжињер, који не жели да му се помиње име, иначе велики заљубљеник у позориште и сликарство: “Наравно да сам пажљиво погледао. Велика је штета што није могло уживо, јер је селекција била прилично коректна. Можда би требало тражити неке приступачније модусе за публику у оваквим ситуацијама, јер позориште је за гледаоца жива ствар, и мислим да је у томе и смисао позоришта. Искрено, мислио сам да ће Сусрети бити одгођени или отказани, и то не би било неразумно”
Покушали смо да питамо некога млађег. Доста њих узвраћа контрапитањем: А гдје се то и шта догађа? На ТВ пратимо понеки филм, а на интернету фејсбучимо и играмо игрице. Ипак, студентица Јована каже: Прије двије године сам погледала двије представе на Сусретима, а прошле године нисам дошла до карте. Чула сам да ове године могу све да “пратим без карте”, али на жалост нисам погледала ни једну представу.
И на крају, ишло је како је морало. Уложен је велики труд да се на, за позориште, неуобичајен начин дође до публике. Очигледно су представе пратили они који сваке године чекају у реду за карте, и који имају културолошку потребу за позориштем. Они који се нису јагмили ранијих година за карте, очигледно су онлајн сусрете преспавали. Можда је ово и прилика да се уради дубља анализа и да се размисли како у будућности што више младих довести у позоришну салу.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Freepik