Да ли постоји стварање без приказивања …
Аристотел
ФРАГМЕНТИ И СЕЋАЊА
Ритуал одласка у позориште одскора се променио настанком неконвенционалних прилика и транзицијом. Позоришне зграде (иако већина споменици културе) прерашће у тржне центре. Изгледа да су Сусрети позоришта/pozorišta/kazališta једини (једни) од оних старих, сад и носталгичних институција времена (тзв.) бољег живота. Брчко је овим, као и прошлих година, показало да није изгубио (конфузни) идентитет или како обичан свет воли да каже „душу”.
Сусрети нису као и сваки фестивал који траје скоро пола века. Имали су величанствене дане, још величанственије госте, онда горке и туробне дане, када осам пута нису уопште имали никакве дане. Сусрети за генерацију која их је стварала почетком седамдесетих има суштаствени значај најважнијег ПОЗОРИШНОГ фестивала. Брчко тог времена био је метропола где су позоришне (и књижњвне) звезде биле уобичајени след догађаја због специфичне геополитичке стратегије епохе. СФРЈ је зато била и специфична земља/пројекат који је био модеран у свом времену. Иако могуће чвориште тадашње позоришне културе, у овој земљи су ствари касниле све до краја осамдесетих, када је постојало магновење да је живети у СФРЈ било исто као и живети у Малмеу, Гштаду, Ротердаму или Милану.
СУСРЕТИ УТОЧИШТЕ ЖИВОТА
Сусрети позоришта/казалишта као савременик турбулентних догађања је од чворишта постао тихи сведок радикалних политичких, националних и социјалних размимоилажења. Зато су надолазеће генерације градиле сопствену митологију од Фестивала, на нивоу стварања Прве пролетерске са незаобилазним „устао сам у пет да бих у шест био у реду на минусу, али се исплатило”. Данас, када је концепт чекања на улазницу потпуно превазиђен, ондашњи романтизам је постао сентиментални курцшлус.
Они малобројни ентузијасти опхрвани ностагијом сећања повратили су величанствене дане настајања Сусрета који им припадају. Сусрети су поново изворна вредност овог града, којима треба одати почаст као најбољој позоришној манифестацији која је заиста задужила град и поставила темеље модерног Брчког. Својим присуством даје особен печат Фестивалу да се на сцени покаже права демонстрација и школа глуме са различитих културних простора. Као некад, у помало заборављене дане, љубитељи театра (у јако, јако смањеном броју) и овог новембра су хрлили на представе и тиме сами исписивали још једну од најлепших страница чувеног Фестивала.
Након сваке представе напуштао сам дворану претужан, али и необично оснажен. Имамо се зашта борити (и морамо). Амиџић и ова храбра поштена дружина „последњих (позоришних) мохиканаца” несебично су нам понудили лекцију. Позвали нас да једни другима све мање будемо ђубрад, а све више раме ослонац, светионик у тами, да извучемо клице поштења из подрума наших душа, чак и онда кад изгледа да је поредак умирања/одлазака отишао доврага.
Још једном вреди истаћи изузетне инвентивне резултате такмичарских представа. Програм Сусрета ове године је, као и претходних година, био оплемењени новим формама и детаљима, чиме су доприносили високом уметничком нивоу. Морамо истаћи важност успостављене међуинституционалне сарадње у организацији Сусрета у граду.
Скинимо маске, господо, заувек, притом вратимо се оним величансвеним данима, с правом одајмо признање Организатору, граду домаћину, који је пуног срца дочекао све нас, драмске ансамбле и сараднике, с различитих простора, и учинио све да и ови Сусрети буду на највишем професионалном (и безбедносном?) нивоу. На сцени Дома културе у Брчком све је блистало од сјајних глумачких креација.
Довиђења до следећих Сусрета (без маски) 2021. године!
НЕ СПУШТАЈТЕ ЗАВЕСУ!
Пише: Предраг Нешовић
Фото: Freepik