Текст за представу „Арзамас“ Ивана Димић радила је према свом истоименом аутобиографском роману, који је добио и Нинову награду. Како сте га доживјели када сте га први пут прочитали?
Роман ме одушевио. Многи су одмах рекли да ово може да се адаптира за сцену. Сјајни су дијалози. Душко Ковачевић и Звездара театар су то препознали и тако је Ивана Димић, списатељица, чију веома плодну каријеру пратим одавно, то и учинила. И, ето представе и нас у њој. Нажалост, овог пута не пред живом публиком, него на ултра модеран начин, онлајн путем. Била ми је част што сам срађивала са својим колегама Ланетом Гутовићем и Нелом Михаиловић, као и редитељком Љиљаном Тодоровић.
Мајке су најважније у животу сваког човјека. Да ли нам лик мајке који глумите у представи „Арзамас“ управо на то указује?
Однос између мајке и ћерке понекад је мимо свих правила. Ова мајка воли да живи, да ужива у животу, да се лепо и скупо облачи. Негде је веома себична. Наравно, она воли своју ћерку, али на свој начин. А, ћерка јој се у свему супротставља на свој начин. Можда, тек на крају, схватимо да нам је мајка нешто најважније, али често, док су живе, тога нисмо свесни.
Мајке су увијек ту за дјецу, брину о њима и када су добро и када нису. У представи мајка се разболијева, а ћерка мора бринути о њој. Како се обје сналазе у тој ситуацији?
Многе мајке се уопште не брину за своју дјецу. У нашој представи мајка је у почетку здрава и иако има преко 80 година, вади возачку дозволу, машта о томе да купи нова кола, облачи се младалачки. Деца би да родитеље много раније, него што им дође време, сместе по страни и обуку у сиве боје. Мајка се томе веома противи. Временом постаје болесна. А ћеркину бригу доживљава и као контролу и као тортуру. Не једанпут јој каже – свекрво. И за бригу треба имати меру. С друге стране, мајчина грубост прелази све границе, да би их, на крају, болест довела једну до друге.
Одлазак мајке је болан за дијете. Шта у том тренутку осјећа лик који глумите, са каквим емоцијама је суочен, колико је тај одлазак болан за њу?
Одлазак мајке почиње пре њеног физичког одласка. Одлазак мог лика није болан, јер она полако почиње да се губи. У таквим ситуацијама, можда, је најбоље да човек оде што пре.
И на крају, љубав се чини као најбоље рјешење, као спас у задњи час, као лијек за све болести. Је ли то порука ове представе? Чему нас она учи?
Ми нисмо размишљали о поруци. Она ће сама проистећи из приче коју говори Лане Гутовић као ꞌСмртꞌ или из једне реченице на крају – А, могло нам је бити много боље. Тога смо обично свесни када је већ крај. Живот, веома често, прође у сталним сукобима, незадовољствима, надметањима. Наравно, ту је стално присутна и љубав, која се појави када је најтеже и када је, можда већ крај. То је као река која је на путу према ушћу и брза и спора и руши све пред собом, али када се приближава свом крају, односно ушћу, постаје некако мирна. Тако бива и са нашим животима. Тада постајемо толерантнији и појављују се нека нова осјећања која их раније нисмо показивали.
Пише: Маја Ковачевић
Фото: www.vreme.com