Представу Арзамас” у извођењу Звездара театра из Београда, рађену по истоименом роману Иване Димић прати и одлична сценографија, а како је текао процес њеног настанка, појаснила је сценограф Нера Вуловић.
Како изгледа процес настанка једне сценографије?
Свака сценографија почиње од текста. Приликом првог читања драмског текста стварају се слике у глави, емоције и интимне представе атмосфере простора у коме се радња дешава. Након тога следи разговор са режисером о идејама за представу, концепту саме представе, ликовима, психологији комада и стилу игре. Кроз даље истраживање и у договору са режисером долази се до ликовног решења, визуелних референци, израде скица или макете. У тој фази битна је сарадња и са костимографом који заједно са сценографом учествује у стварању визуелног идентитета представе. Када су ликовне скице и решење усвојене, приступа се техничкој разради сценографије, расцртавању и почиње са радом у радионици. Тренутак када готова сценографија долази на сцену је техничка проба на којој се провјерава да ли све функционише како је предвиђено. Слиједи рад на свјетлу, конфротација са костимом и улазак у генералне пробе. Ту је наш рад завршен и сценографија, заједно са ликовима на сцени, почиње да живи.
Да ли је било захтјевно сценски оживјети “Арзамас”?
У мом домену рада на представи, било је захтјевно дефинисати однос према смрти и ставити лик смрти у одређени простор. Изазов је био ликовно разграничити простор смрти, нешто што је онострано и свеприсутно, ограничено само у времену свог дјеловања са простором живота.
Који је дио у процесу стварања сценографије у представи “Арзамас” био најзанимљивији, а који најтежи?
Поред трагања за осјећањем простора који овај драмски текст тражи, најтежи, али и једнако узбудљив дио процеса су ми представљале прве глумачке пробе на сцени. То је дио у процесу стварања сценографије када сви остали, а и ви сами почињете да испиутујете тачност сценографског решења. Те пробе су дио процеса у коме се питате да ли је сценографија у складу са психологијом ликова, да ли подржава мизансцен, имате дилеме и питате се да ли вам је то што је на сцени уопште потребно. Најзанимљивији део процеса је био тај када је то све профункционисало.
Да ли се у раду стриктно држите романа или сте слободни да унесете и своје идеје?
Роман и драмски текст су полазиште и основа која нам пружа могућности различитог читања и сценског уобличавања. Један текст је носилац много идеја које нашим избором постају фокус даљег истраживања. Ја вјерујем да је и сам тај избор јединствен, личан и непоновљив док се даљим развојем оне надграђују и проширују. У мом случају, сценографија представља реакцију, она је израз мог читања и промишљања драмског текста. Као сценограф, ја имам задатак да у складу са редитељским концептом дам рјешење потентног простора који омогућава да ти ликови постоје у свом драмском окружењу. Мислим да је концептуализација одређених проблема кроз простор у коме се ликови налазе и његовим ликовним и стилским уобличавањем, простор слободе кроз који ја уносим своје идеје.
Колико је у вашем раду битна комуникација са режисером?
Однос са режисером је, од самог почетка процеса, од изузетне важности. Мислим да је однос сценографије према представи, њена функционалност и успјешност огледало односа између режисера и сценографа. Свака међусобна размена је драгоцјена, од импресија и асоцијација након читања текста, идеја, замисли, визуелних референци, скица, атмосфере и глумачких проба. Све наведено су средства комуникације помоћу којих боље упознајемо начин мишљења и рада, уметнички сензибилитет, израз и мотивацију за бављењем одређеним проблемима оног другог, што мислим да је нужно за међусобно разумијевање и изградњу квалитетног и успјешног уметничког односа. По мом мишљењу, једини интиман тренутак у процесу рада на представи представља прво читање текста. Све што слиједи након тога је заједнички чин стварања.
По чему је сценографија у “Арзамасу” посебна, по чему се издваја?
Свако читање је посебно јер је одраз ставова у одређеном тренутку. Моје је мишљење да је, сваки израз одређених ставова и идеја, у овом случају је то у ликовно – просторном облику кроз сценограф, посебан зато што је личан и ограничен у времену. Ова сценографија је посебна јер је израз мог личног доживљаја и промишљања проблема којима се комад бави у одређеном тренутку. Ја се надам да се сценографија у овом случају не издваја из представе већ да постоји као интегрални део једне цјелине и да у садејству са осталим елементима представе комуницира са публиком.
Разговарала: Дејана Крстић
Фoto: Фејсбук