“Балкански шпијун у Сарајеву” је представа за коју се увијек тражи карта више. Рађен је према бриљантном тексту Душана Ковачевића по којем је својевремено, осамдесетих година прошлог вијека, снимљен култни филм, који ни дан данас не губи на гледаности јер је прожет тематиком која је нашла пут и у данашњем времену.
Балкански шпијун у Сарајеву је прилично различит текст од основног Ковачевићевог. Осавремењен је и смјештен у данашње вријеме. Код Ковачевића главни лик има параноју да ће неко срушити комунизам. Која врста параноје је у тексту који ви играте?
То је свакако она врста параноје којој ми свакодневно свједочимо у овом времену у којем живимо. Наиме, рахметли Сулејман Купусовић који је адаптирао и режирао овај класик Душана Ковачевића, бриљантно је примијетио да се данашња параноја свијета у којем живимо, а то је параноја од свакога ко је другачији од нас, савршено поклапа са паранојама главног лика Илије Чворовића. У сваком случају параноја као ирационални и неоправдани страх савршено одговара Чворовићевом страху од урушавања поретка друштва у које он вјерује, а у нашем случају то је неоправдани страх, базиран на чињеници да неко други има другачије навике од нас самих, другачије изгледа, облачи се итд. Такви страхови су неосновани и воде уопштеном етикетирању људи чак и онда када постоје провокације из околине које нас наводе да закључујемо такве ствари. У данашњем свијету, који је синоним мултикултурализама, ми, људи, јединке, индивидуе, морамо бити у стању одупријети се свакој стереотипизацији у закључивању и посматрати увијек људе као јединке, особе, индивидуе, јер они то увијек и јесу.
Играте подстанара који је оптужен да је терориста или неко ко стоји иза таквих људи. Има ли трагедија вашег лика сличности са основном Ковачевићевом верзијом? Које су то повезнице између оригинала и адаптације?
Апсолутно да повезница постоји. То је и основа те његове трагичне судбине. Она гласи- без кривице крив. Та повезница је јасно изражена у чињеници да лик који играм покушава да живи свој живот једноставно као и други, али зато што неко други мисли да је крив за нешто, он долази у ситуацију да мора да се брани, па чак, иако зна да је невин. Идентична ситуација је и у оригиналу, тако да се те драмске околности поклапају и више него савршено.
Све демократије имају и своју тоталитаристичку и параноичну страну ?
Да нажалост, чињеница да и демократије имају своју параноичну и тоталитаристичку страну нам говори да човјечанство до данас није успјело да пронађе савршен систем управљања друштвима. То је стремљење које траје од кад постоји човјек и друштво и трајаће заувијек. Све док се закључци извлаче из група и посматрања људи као некаквих чопора који имају некакву колективну одговорност постојаће и грешке у управљању таквим заједницама. Понављам, ја увијек и заувијек видим алтернативу у посматрању индивидуе и његове свијести, његове моралне одговорности независне од других људи. То је на концу и оно по чему смо другачији од свих других живих бића на планети. Свијест.
Играли сте и у Београду пред аутором, Душаном Ковачевићем. Каква је била његова реакција на адаптирани текст и на саму вашу изведбу?
Да, на моју радост, играли смо и пред аутором Душаном Ковачевићем. Морам признати да сам ја у директном разговору с њим након представе био немало изненађен његовом позитивном реакцијом на нашу адаптацију. Био је јако задовољан виђеним, животношћу наших ликова, наше представе и цјелокупне атмосфере у представи. Посебно му се свидјела та идеја да се такве његове околности примијене на проблем који је данас толико актуелан не само код нас, него у читавом свијету. Као глумац, био сам поносан, што сам с њим имао прилику разговарати и осјетити ту искру радости које се може примјетити само код аутора кад види да његово дјело живи и у неким другим околностима и временима од оних које је он замислио.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: https://azra.ba/