Глумац Александар Стојковић иза себе има више од 100 улога у позоришним представама, а готово редовно са Народним позориштем Републике Српске из Бања Луке гостује и на Сусретима у Брчком. У представи Златно доба игра Краља Александра И Карађорђевића
Поново у Брчком, са новом представом. По чему је ова представа посебна?
Посебна је по томе што је праизведба. То је веома значајно за позориште да у сезони има бар једну праизведбу. Данас то није нимало једноставно јер нема пуно нових квалитетних драмских комада. Ово је комад намјенски писан о настанку Народног позоришта Републике Српске, о његовој историји, како је до тога дошло. Писао га је наш глумац и дугогодишњи управик и умјетнички директор Жељко Стјепановић и по свему је ова представа јако значајна. Имала је велики успјех у Бања Луци с обзиром на околности у којима смо је радили и за колико људи смо играли, а ово нам је прво гостовање под заиста чудним условима и околностима, али боље и овако него да се Фестивал не одржава.
Како је у свим овим условима пандемије вируса корона текао процес стварања улога?
Ми смо се углавном држали рукописа и текста Жељка Стјепановића који је то мудро написао. Тешко је обрађивати такве теме када пишете нешто намјенски. Он је имао мемоаре Бана Милосављевића у којима су описани разговори њега и краља Александра и других историјских личности тога времена и све то може да буде сувопарно, јер то је дипломатија. А онда је Жељко вјешто увео нове ликове декоратера, глумаца, музику уживо коју је писао наш глумац Борис Шавија и онда је то дало једну живост и занимљивост представи како се она не би претворила у једну сувопарну историјску драму. Ми смо се заиста радовали радећи ту представу, имали смо довољно времена, морали смо да пазимо с обзиром на околности у којима радимо и са нестрпљењем очекујемо од људи, који су гледати представу у Брчком, да кажу како им се допада. Народно позориште РС је сачувало радост према позоришту. Једну атмосферу у којој сви укључени у стваралачки процесс, дијеле љубав и заједнички дух према ономе што раде на сцени, што публика увијек препозна и награди на прави начин.
Играли сте више пута краља Александа?
По трећи пут. Хоће ме, због имена вјероватно. Први пут је било у Колубарској битки, у Дучићу сам играо Краља Александра и сада у овој представи. Глумцима, када се понуди исти лик, они то углавном одбију, али Жељко ме убиједио да ће то бити другачије и заиста јесте и по односу и по ставу који тај човјек има. Није лако играти историјску личност јер сви је замишљају на свој начин.
За разлику од других ликова у представи, ви сте имали материјала и за личну надоградњу свог лика?
Убједљиво највећа улога је Бана Милосављевића, а сви ми остали смо ту негдје. Градећи своју улогу, истражујући о краљу Александру Првом Карађорђевићу сазнао сам да постоји само један снимак гдје се чује како он говори. То је било на Бледу када је примио посланика тадашње Чехословачке, а и тај снимак је лош јер су тонски записи били никакви. У овој представи настојали смо приказати човјека који прави нову државу, жели да обједини народе, а сви знамо какви смо што нас је све заједно на крају и коштало. Краљ се тако нашао у проблему. Са једне стране, има једну велику муку да све то обједини да све стране буду задовољне, а са друге стране једни друге оговарају, подмећу сплетке и раде разноразне интриге. То је јако занимљив историјски период једне државе. Тим периодом смо се мало бавили и сада је дошло вријеме јер има ту много о чему да се говори.
У чему је драж овог комада?
Драж овог комада је што говори о настанку позоришта. У којим околностима је оно настало јер у граду од 20 хиљада становника гдје краве пасу, гдје је блато до кољена, бан Милосављевић је одлучио да прави позориште. А знамо да када правиш културу тада ствараш државу. Од тога би и ови наши политичари данас могли нешто да науче. Али знамо да они ни од кога ништа не уче и због тога нам је тако како нам је!
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић