Округли сто о представи „Петријин венац“: Петрија је хероина, модел преживљавања у овим балканским јадима

Представа „Петријин венац“ београдског „Атељеа 212“ публику је бацила на ноге. Равнодушни нису изашли из сале. Они који су остали на округлом столу имали су прилику да, у опуштеној атмосфери, о представи  разговарају са глумцима. Отворили су душу пред онима који су представу маестрално извели од почетка до краја. Открили су им утиске које је на њих оставила изванредна глумачка екипа посљедње такмичарске вечери фестивала позоришта.

Сат времена било је мало да се каже све што су и глумци и публика хтјели рећи о Петрији, њеном животу, мужевима, борби за опстанак у средини пуној ограничења, предрасуда, традиције.

У једно су сагласни. Петрија нам је показала зрелост жене, њену  трезвеност и присебност у најтежим тренуцима, када се из жртве претвара у борца, жену ратника која  из те борбе изађе као побједник и тако изнова и изнова јер, како на крају представе Петрија удовица каже: “Воли да живи живина“.

И није случајно остављена за посљедње такмичарско вече, објашњава Селектор Владо Керошевић. Учинио је, каже, тако јер сви ликови одиграни прије ње су заточени у прошлости, стали су у фришак бетон и допустили да се осуши и из тог осушеног бетона покушавају да дозову садашњост из прошлости да би наставили да живе, што је немогућа мисија. То није случај с Петријом, појаснио је селектор Керошевић одговарајући на питање модератора Џевдета Тузлића. Према Селекторовим ријечима  Петрија се стално чупа из тог блата, не допушта да се оно осуши око њених ногу по цијену живота.

„То је мука, патња, модел преживљавања на балканским просторима, у балканским јадима и несрећама“, нагласио је селектор.

Ријечи хвале за представу није штедио Мирослав Обрадовић. Рекао је да су га у „Петријином венцу“ одушевиле три ствари. Прва је сценографија за коју је, признаје, помислио да је гомила гвожђа, али у том увјерењу није дуго остао. Како је представа одмицала сценографија је почела да прича, стапала се са сваким ликом, изговореном ријечју, музиком, играла је и она са глумцима. Уз њу, каже Обрадовић, причала је и музика, која га је одушевила исто колико и сценографија.  Дах му је застао код интонација три глумице, три Петрије. Дјеловале су  као као једна, са одушевљењем је износио Обрадовић своје утиске глумцима на округлом столу. Интересовало га је да ли је то било тешко постићи на шта је глумица Милица Михајловић одговорила:

„Нама је то врло узбудљив процес. То је нешто што је везано за свако извођење. Нас три допуњујемо једна, другу, трећу и тако у круг и та интонација се прелива, допуњује, усавршава. У том смислу, заиста, пјевамо исту пјесму. Играмо једну судбину.“

У контексту  Обрадовиђевог запажања модератор Џевдет Тузлић навео је и своје. Обично је, каже, на сцени нечији глас индикација за онога који је иза њега. Глумци који глуме Петријине мужеве окрену се тачно према гласу своје Петрије. Ниједног тренутка на сцени се није десило другачије, запазио је Тузлић.

Коментаришући текст,  Младен Симеуновић поручује да дјела његовог аутора Драгослава Михаиловића  треба читати у три различита периода живота да би их схватили. Одушевила га је глума Марте Бјелице, младе Петрије, за коју каже да је текст Михаиловића донијела како га је и замилсила. Најјачи утисак у представи на њега је оставила сцена у којој све три Петрије једу јабуке, као симбол Евиног гријеха, и он у њима. у том моменту, види три Еве.

Младен Бићанић дао је свој поглед на драматизације текстова. Занимљиво је, каже, на једном фестивалу видјети драматизације четири прозе које никако нису имале везе са позориштем, нити су писане за позориште, нити су у некој примарној вези требале бити  у позоришту.

„Михаиловићев  изворни текст у овој драмтизацији изврсно долази до изражаја“, закључио је Бићанић.

Пише: Маја Ковачевић

Фото: Дејан Ђурковић