Ово је представа која у себи има хумора али и изузетно тешких сцена?
То је прича из тог система, то је прича свих нас. И кроз хумор и разне ситуације, на крају се заврши са једном потресном сценом, у којој отац умире, не из болести, него зато што је разочаран у систем.
Ваш лик, лик Владе, представља дио једног младог друштва у том времену. Како је било младим људима живјети тада?
Ми то генерално не знамо, али смо истраживали и слушали од старијих колега. То је 1963. година. Омладина је тада била ускраћена за информације које су биле битне у свијету. Све информације добијали су кроз музику и филмове и кроз њих су живјели. Гледали су сви да се кроз тадашње домове културе ангажују, да се на тај начин реализују. Према мом мишљењу то је једна дивна тема.
У представи видимо и неке негативне слике те савршене Југославије о којој смо толико слушали.
То је слика онакве Југославије каква је она заиста и била. Југославија која се градила у том моменту. Наша генерација, бар ову улогу коју ја играм, очигледно није много размишљала о томе, него је била окренута ка забави.
Како сте доживјели своју улогу?
Мени је било предивно. Ја сам први пут радио са Коканом Младеновићем, мени је ово први пројекат у коме сам ја ишао на сваки пробу са осмјехом, много смо истраживали, много импровизовали, Кокан нам је мајсторски у сваку пробу бацао неку врсту мамца, гдје се ми ухватимо, па онда радимо и маштамо. Тако да је то мени ово једно од најљепших искустава у театру.
Разговарала: Дејана Крстић
Фото: Дејан Ђурковић