Играте Доли Бел. Ово је прича испричана другачије од оне на филму и има свој посебан позоришни печат и своју причу независно и од филма и од романа. Да ли је то био велики изазов – градити сасвим другачији лик ?
Ово је позоришна представа која говори позоришним језиком и због тога се мора у коријену разликовати од филма. Мени је велика част што ми је припало да артикулишем лик Доли Бел. Од мене се ту много очекивало, и наравно одговорност и према лику кога играм, а то је чувена Доли Бел, и према цијелој представи, јер је то насловна улога, ствара одређени позитивни притисак да то урадите што боље. У свему томе је велика срећа што ја већ други пут радим са редитељем Коканом Младеновићем гдје смо већ упознали једо друго у процесу рада и хтјели смо да изградимо тај лик на начин да идемо из супротног кључа. То значи да ја будем ја и да то избацим у тој улози највише што могу, тако да све дјелује искрено. Глума је само да кренете, склизнете и уђете у то.
Како сте доживјели Доли Бел?
Ја сам се интензивно, поготово овим ликом, бавила, јер је то нешто што се тиче свих жена, поготово на овим просторима. Знамо какав је у то вријеме положај жена на овим просторима, у БХ или југословенској кинематографији. Ни сада се то није много промијенило. Лик Доли Бел, нарочито у сцени силовања доноси једну рефлексију на све оно што се дешавало у прошлости на овим просторима. Мислим да од тих шездесетих година, када се у тексту одвија радња, нема мнаго промјена. Ми, нажалост, још увијек живимо у врло патријахалном друштву. Доли Бел је млада лијепа дјевојка, ђевојчурак, жена која сплетом трагичних околности бива изманипулисана. А шта ми као публика можемо да извучемо из тога? Да љепота може бити брутално искоришћена уколико није пропраћена еманципацијом, заштитом и образовањем. Еманципација је највећи адут и штити жену у данашњем друштву да она може да парира мушкарцима.
Колико је потребно времена да до краја уђете у лик, односно да кажето, е то је то?
Мени је потребно доста. То вријеме се скраћује са стицањем искуства. Ја сам га стекла након дипломирања у позоришту. Никада немате ту привилегију да играте само један лик. На примјер ја сам јуче у Тузли играла у Шекспировој драми и то лик који је дијаметрално различит карактер од Доли Бел. Да би успјели морамо да се самоизолујемо, да пуно времена будемо сами са собом. То је начин да се сачува концентрација.
Да ли је жени тешко играти сцену силовања?
То је јако тешко играти. Ја након те сцене десетак минута не знам за себе. Наравно, сцена иде даље и тих минута радим механички јер ме толико исцрпи. Наравно да све то мора добро да се увјежба и уигра. У овом послу битно је да се приступи професионално и да направимо дистанцу од себе и те улоге, у супротном би полудјели.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић