Нешовићев осврт на представу “Сјећаш ли се Доли Бел”: Магија режије, глуме и поезије на сцени

У препуној сали Дома културе у Брчком синоћ је, седме такмичарске ноћи, уз одличну поделу заживела богатим колоритом разноврсних ликова предства Камерног театра ’55 из Сарајева СЈЕЋАШ ЛИ СЕ DOLLY BELL према роману Абдулаха Сидрана. У предстви су играли: ЕМИР ХАЏИХАФИЗБЕГОВИЋ (Махмут Зољ), ГОРДАНА БОБАН (Сена Зољ), МИРСАД ТУКА (старији Дино Зољ), ТАТЈАНА ШОЈИЋ (Тетка, Другарица Буба, Шинторова мајка, Штакина мајка), ДАВОР ГОЛУБОВИЋ (млађи Дино Зољ), ЕЛМА ЈУКОВИЋ (Dolly Bell), МУХАМЕД ХАЏОВИЋ (Шинтор), АДМИР ГЛАМОЧАК (Тетак Бесим, Цвикераш), САБИТ СЕЈДИНОВИЋ (Керим Зољ, Владо Кликер), АМАР СЕЛИМОВИЋ (Расим Топ, Најављивач), САША КРМПОТИЋ (Кико Штака) и СИН КУРТ (Мидхо Зољ).

Режија и адаптација: КОКАН МЛАДЕНОВИЋ, драматург: ВЕДРАН ФАЈКОВИЋ, сценографија и костимографија: АДИСА ВАТРЕШ–СЕЛИМОВИЋ, асистенти редатеља. АМРА ХАЏИХАФИЗБЕГОВИЋ и АМАР ЧУСТОВИЋ, музика: ИРЕНА ПОПОВИЋ, уметничка екипа која је обећавала и испунила своје обећање у свм пуном капацитету.

Четири деценије након оног славног филма Емира Кустурице, из посвећеног Камерног театра ’55 у Сарајеву долази представа „Сјећаш ли се Dolly Bell”, у режији Кокана Младеновића, у којој су централне фигуре на сцени – кофери, са којима балкански несретници, без илузија и наде напуштају место на којем су пре ратова и крви, веровали да су јунаци али након њих су дефинитивно одустали то да буду. Филмска Dolly Bell је сентиментално сећање на године друштвеног заноса половином прошлог века, године одрастања друштва и појединца. Позоришна Dolly Bell , то сећање ставља у контекст новог времена,  које  није уопште тако сентиментално, већ је управо та сентименталност предмет критичког опсервирања. Осамдесетих смо веровали да смо били млади и наивни и да смо сада све спознали, а онда долазе деведесете и критички нас просветљују. Трагично, болно. Сценска Dolly Bell нас подсећа да се овде никада није живело сентиментално већ трагично. Убедљиво, снажно, импресивно сценско казивање.

После два и по месеца проба у једној више него узбудљивој позоришној атмосфери 15. марта премијерно је изведена представа и доживела тотални успех. Потенцира се да је ова представа адаптација романа, јер је разлика између сценарија филма и романа који је основа саме позоришне представе у томе што је песник Абдулах Сидран присутнији у роману. Поље песништва, поље метафоре је нешто што декодира представу. Професор Беловић је говорио да је режија поезија у простору и времену.

Представа је направљена као својеврстан одговор времену које је прошло, а у којој Младеновић кроз призму сећања главног лика Дине публику води кроз сва дешавања која су обележила филм и испричала дирљиву причу о првој љубави и о животу једне сарајевске породице у времену које је обећавало много, а које је на крају појело само себе и многе од нас са собом.

„Сјећаш ли се Dolly Bell” није само сценарио филма, нити роман. То је неизоставни део идентитета Сарајева, његове културе и живота у њему. Бесмртност овог уметничког дела – чије реплике и даље свакодневно круже сарајевским улицама, чији ликови настављају живети у сећањима Сарајлија, које као у коферу чува исконски дух Сарајева – јасно презентује и константна потреба је за враћањем његовом хумору, боли, људскости.

Сада је „Сјећаш ли се Dolly Bell” оживљена у новом облику па се, као театарска представа прилагођена садашњем тренутку, критички осврће на прошлост, на филм, систем и земљу који више не постоје. Тај је осврт креиран, пре свега, у озрачју пародије, али не са циљем изругивања, већ уметничког, друштвеног и политичког коментара претходног дела, кроз данашњу призму и с приметном дозом сујете. „Сјећаш ли се Dolly Bell” Камерног театра ’55, а у режији Кокана Младеновића, у једном „прустовском” облику, доноси живописно, коначно и болно присећање одраслог Дине Зоља на детињство, на Југославију, оца, љубав, на прошли живот, с којим затим и постепено спознаје себе и време чије вредности више не постоје…

Дакле, сасвим је јасан Младеновићев критички осврт на Југославију и њено политичко уређење, те тај период наших прошлих живота режира као стање ишчекивања бољег сутра које никако не долази. Јер, насупрот филму у којем породица Зољ на концу од државе ипак добије нови стан, у представи он бива додељен другој, подобнијој особи. Све ово, наравно, неодољиво подсећа и на садашњи живот у државама након распада Југославије и рата, с једне стране, потврђује универзалност Сидрановог дела, али и проклетство овдашњег човека који због борбе с политичким системима заборавља на себе, на своју срећу и осећања, на истинско значење речи љубав. С новим, крајње интригантним и само на тренутке недоследним читањем Сидрановог књижевног класика, уз хумор, сету и бол, представа коначно упозорава балканског човека да престане бити кловн с црвеним носом који слепо верује себичним властодршцима те животе одређује политичким системима. Попут оца Махмута којег сада лик Тетка упозорава речима: „Бит ће овдје, Махо, крви до кољена”, а који тек са смрћу спознаје пролазност материјалног и апсурдност политике у коју се заклињао и којој је посветио цео живот. „Хоће ли у овом граду икада засјати сунце како треба”, цитат је који узалудно понављамо, стојећи на киши и чекајући плаво небо – иза облака, док нас неприметно обузима истинска тама.

Много је токова, смерница, паралелних колосека и решења која нуди ова представа. То је у метафоричком и алегоријском смислу јасан знак да ниједан систем није савршен. У овом времену бескрајне транзиције, не остаје нам ништа друго осим да будемо амбициозни и останемо на површини ове септичке јаме или канализације. То је идеја која говори да ниједан систем није савршен за сваког појединца. Иако постоји колективна манија или занесеност системом, она није есенцијална, суштинска, већ је кварна. И публика види тај резултат.

Квалитет ове представе је у томе што је она аутохтона и што гледалац нема никакву потребу да прави flachback на филм. Дакле, ремек дело мађионичарa Коканa Младеновићa који је успео да нађе кваку да се бави Сидрановим романом. У представи има 12 главних улога и свако је добио својих пет минута.

Неколико сцена су посебно упечатљиве и потпуно оригиналне (њих пет). Једна од њих је када оркестар свира без инструмената, што показује традиционалну довитљивост и умешност нашег света да се снађе и у немогућим ситуацијама, али и наду у боље сутра. Ова инсценација бацила је и ново светло на сцену силовања, показала сав ужас чина када локални мангуп и ситан криминалац части друштво туђим телом. Та сцена је много подсећала на сцене силовања током последњег прљавог рата на простору БиХ. Ту је у питању жена овог поднебља, а у овој сцени видимо ту развојну линију где је кулминација силовање које је овде приказано другачије него на филму. То је важно јер тај чин уништава ту особу и она остаје само празна љуштура.

У представи постоје и неке улоге којих нема ни у филму  а ни у роману. Редитељ нас увођењем новог лика, односо – садашњег Дина Зоља помера у данашње време. Улога је стварана у току процеса рада,  у специфичној естетици у области позоришне уметности, кроз импровизације које је редитељ нудио. Остварен је лик који пред публику износи своја сећања и детињство. Он се после доста времена враћа у свој град и у кућу да би се прочистио и суочио са сећањима и доживљајима који су га обележили у животу. Не знамо какав је свијет из којег долази одрасли Дино Зољ, не знамо шта је био његов живот протеклих деценија. Најважније је, у то нема сумње, да је он – човек са кофером.

Повратак у прошлост и све је оно необично у представи повезано је са овом улогом – Дино у овом времену који се вратио кући.  Отворио кутију сећања на свој град, породицу, пријатеље, догађаје и све оно што је обележило његов ж ивот. То је за његову улогу некакав окидач. Дискретно  је присутан на сцени, он не игра, посматра са стране. Увек је на сцени али не  смета. Држи се свог микро света и покушава кроз свој живот, да дâ наду малом човеку да бар на неко време види неки бољи свет. Загледан у прошлост жели да одгонетне где је та тачка од где смо скренули погрешним путем отишли.

Дино је, заправо, истински револуционар. Он је окренуо леђа злу, за разлику од свог друштва. Сигурно није силовао ничију жену, ћерку, мајку, није постао ратни профитер, није убио ничије дете снајпером са брда. Он је окренуо леђа злу и изабрао другачији живот. То је једна врста револуције – није могао да поправи окружење, али је окренуо леђа ономе што не ваља.

Ово је веома добра представа, која на уверљив начин прича причу о нама која нам је врло препознатљива. Позориште обично каже – Ми смо изабрали текст који ћемо да радимо – али ми се чини да је заправо у овом случају ТЕКСТ изабрао позориште. Много представа данас код нас (а и у свету) су представе на путу, представе које трагају за људима који желе да се врате кући, шта год се догађало. Ово је престава у којој имамо људе са коферима. То је данашњица. Људи су много патили због оног што им се догађало, али њихова основна потреба је да се врате кући.

Гледајући представу види се да је ову моћну екипу уметника креативаца од почетка тангирао роман Абдулаха Сидрана. Добар потез јер у самом роману је много више песника Абдулаха Сидрана него у филму или другим варијантама. Бранко Миљковић каже да:  „…ако смо пали, били смо паду склони”. Ова представа покушава да елементе тог потенцијалног пада постави на неколико различитих дубина.

Свима нам је добро познат култни филм, али у процес су ушли без икаквих утисака које имају. Препустили су се асоцијацима и личним доживљајима. Свако је кроз импровизације доносио лични печат свом лику. Мислим да је велика част да имамо прилику да то кроз позоришни систем знакова публика и види. Од почетка је била ту медијске помпа и великог очекивања. Ансамбл је одолевао и одолио томе. Доли Бел је жена која је извор страсти, тако је памтимо из филма. Овде је видимо као такву, али и као много више од тога. Кулминација тога је силовање, које је овде приказано другачије него у филму. То уништава њу као такву особу, она остаје празна љуштура.

Мислим да је квалитет ове представе управо то што је аутохтона и гледалац нема потребу да је пореди са филмом. Ремек дело Емира Кустурице је нека врста сарајевске иконе, а сада то дело имамо и у естетици театра. Имамо сјајан филм и сјајну представу.

Ова представа најдиректније кореспондира са овим данашњим (читај: злим) временом. Али кореспондира и са овим фестивалом, који истрајно доказује да је заједништво у култури могуће, иако та земља више не постоји. Ако је могуће у култури могуће је у другим областима живота. Нажалост је неко нашим политичарима повезао црно платно преко очију а  њима се то свиђа па недају да им га смакну.

Не постоји већи шок него прећи са камерне, интимне, мале сцене у већу салу Дома културе у Брчком, огромна у односу на простор за који је представа постављена режијски. Другачији доживљај је када испред вас видите како испадају меци које стари Дино Зољ испусти из кутије. Тај осећај публика у Брчком није имала јер је седела у удаљеним седиштима у сали. Тај простор глумци користе у Сарајеву, на матичној сцени. Синоћ су уложили огроман напор да то превазиђу и успели су у томе.

Сада је очигледно да нас наши савременици врло добро познају и да не само да су хроничари времена већ су и пророци. Многе ствари које нисмо могли замислити да су могуће и којима смо се смејали, снашле су нас. Представа погађа право у стомак.

Представа има моћ да поставља питања, да нуди неке одговоре, бар мало да загребе и да некоме отвори неку визуру или промени перспективу. Мислим да смо дошли у доба када духом постајемо све ретардиранији. Веома је страшно томе сведочити, а бити немоћан да покренеш нешто. Данас је присутна бол и патња међу свим људима. А данас смо сведоци да се некакав поганлук увукао у људе. Пре није постојало у толикој мери као данас. Као да дишемо недостатак љубави било које врсте, да се ставрно чујемо и видимо. Када разговарамо да се заиста слушамо. Да некако негујемо живу реч. Да покушамо да верујемо једни другима. Тога нам недостаје.

Иначе, феномен ове представе је да различите генерације реагују скоро идентично. Мислим да их се тиче. Поготово мислим на млађе генерације које нису живеле у том времену, које немају ту рефернцу коју ми имамо. Они, за разлику од нас старијих, немају могућност поређења. Али свеједно их се тиче. То је фантастично. Да неко, ко чак и не слуша приче о тим временима, успе да разуме и доживи га. То је успех ове представе. Од суза до смеха. Складно упакована једна наша прича, донесена на најбољи могући начин. Пробудила је емоције и сећања које терају сузе на очи.

Публика је представу „Сјећаш ли се Dolly Bell” у режији Кокана Младеновића наградила дугим аплаузом који је био упућен добро познатом и вољеном тексту и комплетној ауторској екипи, али и послератним временима када сви заједно нисмо имали много, али смо више ценили породицу, пријатеље, комшилук. Време приказано у представи било је сурово живети, али из ове перспективе, много безбрижније. Публика је показала да је више него задовољна изашла са представе, ганута, али бодра, у уверењу да ће ови млади људи који седе у публици заиста нешто променити – само се бојим да их друштво које смо им изградили не одврати од те намере.

Пише: Предраг Нешовић

Фото: Дејан Ђурковић