Уго је отворенији од свих. Ужива понајвише у пићу. Свима говори истину у лице, али и он као и остали ликови у представи нешто крије. Шта?
Страх. Мислим да се и он боји, али да је тај његов хедонизам, уживање у животу сваког тренутка, његов начин борбе против тог страха. Он се покушава смијати, изругивати, правити од свега представу, лакрдију и то је његов начин борбе против онога што их чека, што се надвија над свима њима попут једне тамне сјенке. Мислим да је научио много, прочитао много књига и дошао до оне количине знања када мисли да је све бесмислено осим добре забаве и овоземаљских ужитака. И ту је стао. Да је наставио можда би дошао до неког другог закључка. Али, он се задовољио са тим. У књизи је неки недовршени студент. Све му је нешто половично. Не жели да напредује. Само жели да ужива.
Када сте се први добили текст и прочитали га, како сте доживјели лик којег глумите?
За разлику од Мелкиора који је интровертан, Уго је екстровертан тип. Мени је некако лакше из моје зоне сигурности да се бавим интровертним ликовима, али сам се у „Киклопу“ морао бавити екстровертним ликом. Колега Фрањо и ја размишљали смо да замијенимо улоге. Онда смо рекли да ћемо покушати, да ће можда нешто из те муке произаћи. И нисмо погријешили.
Такође, у представи та два лика су итекако повезана. Они су пријатељи. Уго поштује Мелкиора иако то можда тако не дјелује у први мах јер га често исмијава. Зашто?
Поштује га Маестро који је њихов „патер фамилиас“. Маестро је њихов духовни, интелектуални отац на који су се сви угледали. Маестро у Мелкиору види свог насљедника. Уго то схвата, као и то да није дорастао Мелкиору. Свјестан је да нема тај икс фактор који има главни лик. И иживљава се на њему због те интелектуалне зависти. Покушава да се Мелкиор осјећа лоше. Удара га у слабу тачку, у емоције. Ужива да му се изругује. С друге стране га, као пријатеља, цијени и воли и њихов однос је топло- хладно. Уго се такмичи са својим пријатељем.
Јесте ли имали потешкоћа током рада на представи?
Сјећам се да када сам први пут узео “Киклопа” у руке веома сам се мучио. Нисам му једноставно био дорастао. Погледао сам серију и то ми је много помогло. Онда сам се бацио на друго читање. Ако смо успјели да клинци који морају доћи на „Киклопа“ са школом, након гледања имају жељу да читају књигу, онда мислим да смо успјели.
Прексиноћ сте добили још једну награду Хрватског глумишта. Овај пут за најбољу споредну улогу у „Киклопу“ који је проглашен за најбољу драмску представу у цјелини, као и режију . Колико Вам та награда значи?
Јако сам почашћен том наградом као и цијели ансамбл, јер једни друге подржавамо на сцени. Након додјеле колеге су биле ту у Брчком. Уживо смо гледали њихово навијање, па ми је било топло око срца. И мени и Саши и Феци. И драго ми је да је представа достигла такав успјех и да су је препознали на НХГ-у.
Разговарала: Маја Ковачевић
Фото: Дејан Ђурковић