Iz ugla Nataše Gvozdenović: “Govori glasnije” kao otvaranje srca

Predstavu ”Govori glasnije”, autorski projekat Bobe Jelčića u izvođenu satiričkog kazališta ”Kerempuh” videli smo četvrte festivalske večeri.

U predstavi igraju: Jadranka Đokić, Nikša Butijer, Petra Svrtan, Marko Makovičić, Damir Poljičak i Nina Erak – Svrtan. Igra je kompleksna i prirodna u isti mah, igra se neprestano na granici između lika i onog što je lično, što se neposredno tiče samog glumca. Igra se sa jakim energetskim potencijalom koji je dobro i vešto kanalisan, naposletku – igra se sa uživanjem i preko rampe, u neprestanom dijalogu sa gledaocem. Istina iz gledališta dopire muk, ali je ćutanje svakako mnogoznačno, a nakon igre koja sebe ni malo ne štedi i dobro postavljenih pitanja, ako je gledalac i malo otvoren, ne može ravnodušan napustiti salu. Jednom rečju: maestralni su bili sinoć, pošteni u onom što daju.

Bobo Jelčić, kako saznajemo od glumaca na okruglom stolu nakon predstave, u procesu polazi od pitanja koje je važno za svakog glumca ponaosob, materijal delom nastaje i iz tog kanala, tako da je predstava za svakog od glumaca lična, tiče ga se na onoj razini u kojoj se svesno spaja lični damar sa društvenim kontekstom.

Komad je nastajao oko godinu dana uz prekide, kako objašnjava  Nikša Butijer. Tekst je nastajao kroz proces, a u prvom redu priča je to o Branki, Srpkinji iz Bosne i Hercegovine koja dolazi u Zagreb kod prijatelja da joj pomognu da nađe posao, pošto ga u Bosni kao Srpkinja ne može naći. Zagrebačka porodica se trudi da joj pomogne, razume je.  Načelno može, a u stvari ne može – kako je to već u našim balkanskim verzijama. To je okvir za jednu široku i složenu priču, a kako ovaj tekst pišem tik nakon odgledane predstave čini mi se najpoštenijim da o njoj govorim kroz asocijacije. Prva je svakako čapekovska – igra počinje pozorištem u pozorištu sa zavesom koja ”ne radi”, duhovito, dinamično, odmah vas uvodi smehom na teren predstave. Druga asocijacija je jedna misao Urlihe Majnhof, parafraziraću: da šamar koji udaramo svom detetu jeste isti onaj koji društvo udara nama. Lični i društveno politički kontekst se zapravo teško mogu odvojiti, a Jelčić ih pokazuje u vezi u kakvoj jesu: neosveštenoj, gustoj magli po kojoj se svi valjamo i što je zabrinjavajuće, u kojoj nam često prođe život. U kontekstu postjugoslovenskih društava – koliko je važno osvestiti da se o poslednjim balkanskim ratovima nije govorilo dovoljno glasno, koliko smo se zapravo posle pogledali?

Društvo koje živi u mraku je ono koje se ne bavi pojedncem, poručuju nam sa scene. Iz mraka.

Režija je jasna i kompleksna u isti mah, na vrlo delikatan način funkcioniše i proziva vas na više razina.

Igra se na samoj rampi, na ivici,  dok ”Branka” sedi u prvom redu, tu je, deo je nas. Komad nosi pravu dozu zaumlja, jer reditelj vrlo precizno slika stanja, no, sve je puno erupcija – vidimo jasno: ono što igramo dovoljno uverljivo da mislimo da smo to mi, kao i stanja koja potmulo biju iza tih uloga, a koja se donose u igri bez teksta u  vrsti nemog krika, najzad oslobođene napetosti. Da upotrebim jezik predstave: pod sklopom pritisaka se radnja odvija.

Čehov je svakako asocijacija – Nina Erak Svrtan igra devojku od 18 godina , a Vilim Matula momka od 20 – jedna lepa i jasna slika kako vreme ume samo progutati život ili kako nakon predstave kaže glumica Jadranka Đokić – dok ukapiraš, prođe voz.

Tu stižemo do apsurda koji živimo. Dragoceno u predstavi ”Govori glasnije” nije samo mnoštvo ozbiljno postavljenih pitanja nego i jedan iskren i pošten poziv na dijalog.

Ova predstava jeste poklon koji od vas traži sudelovanje,  otvaranje srca publici. A na to možete ostati nemi, ali nikako ravnodušni.

Kako mi je svojevremeno rekao Eduard Miler: ne znam da li pozorište može promeniti društvo, ali je sasvim sigurno promenilo mene.

Piše: Nataša Gvozdenović

Foto: Dejan Đurković