Душан Ковачевић: Позориште потказује живот

Сусрети позоришта/казалишта Брчко дистрикт теку у два паралена смера: Главни, такмичарски програм и Пратећи OFF програм. Ова два тока једне целине зване ФЕСТИВАЛ озбиљно конкуришу јеан другом на срећу, радост и квалитет главног догађања које се ових новембарских дана одвија у Брчком – граду Позоришта и Публике најбоље на свету.

Први у низу Пратећих програма одржан је синоћ а његова реализација одјекнула је несвакидашње међу љубитељима драме и драмског опуса нашег најбољег драмског ствараоца ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА. Том приликом промовисана је обимна (и тешка) монографија СЦЕНСКИ КОСМОС ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА ауторског двојца Срђана Вукадиновића и Јакова Амиџића. Два велика „кривца” што ова манифестација и даље постоји, живи и траје на радост Позоришта. Једно велико БРАВО за издавача овако капиталног дела и значајног дела је ВЛАДА БРЧКО ДИСТРИКТА – Одјел за привредни развој, спорт и културу.

Чувени Роналд Харвуд је у својој Историји позоришта записао између осталог да је позориште „један од најгениознијих човекових компромиса са самим собом”, да је „у стању да изазове дубоке подсвесне емоције, и да отелотвори оне енергије и снаге у људском уму које и појединце и друштво доводе у велика искушења”, да има „тајанствени дар да открије, предосети или измени колективну свест”…

Наш Душан Ковачевић пре тридесет година пишући Клаустрофобичну модију у поднаслов ове горке комедије је ставио мисао која би могла да буде и наслов – Позориште потказује живот. То је тачна и ваљда једина честита страна потказивања као жеља за истином.

Да се подсетимо:

МИЛИЦИОНЕР:  Шта радиш то, Саво?

САВА:  Скупљам стари хлеб. За свиње.

МИЛИЦИОНЕР:  Држиш свиње?

САВА:  Не држим, издржавам их. После продаје издржавају оне мене… Тако, издржавамо се.

МИЛИЦИОНЕР:  Хм… Мала ти плата, Саво?

САВА:  Мала… Помажем, сина, кћерку, сестру, брата и мајку.

МИЛИЦИОНЕР:  Пуно их је.

САВА:  Није њих пуно, мој Вуле, него је мене мало. Да ме има више, било би ми лакше. А њих хвала богу, никад превише.

(Клаустрофобична комедија)

Како је добро знано, Душан Ковачевић је аутор драма Маратонци трче почасни круг (1972), Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1977), Свемирски змај (1977), Лимунација или кафана без сведока (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1984), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон, трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999), Доктор Шустер (2001), Генерална проба самоубиства (2010), Живот у тесним ципелама (2011), Реинкарнација (2011). Написао је и сценарија за филмове Бештије, Посебни третман, Маратонци трче почасни круг, Ко то тамо пева, Underground, Професионалац, Свети Георгије убива аждаху, а томе треба додати и радове за телевизију, потом романе Била једном једна земља (1995) и Меда пева блуз (2004), те књигу наративно-есејистичких расправа 20 српских подела (Срба на Србе) (2008).

Тако обиман, развијен и целовит опус, природно показује и више начина обликовања и иновирања драмске илузије. Оквирно узев, Ковачевићев опус настајао је у три фазе, и хронолошким следом треба га и описивати и тумачити, с тим што ваља рећи да је за сваку од тих фаза карактеристичан по један тежишни, по свему антологијски комад који сумира и оличава стилске и структурне особености писања драма у датом стваралачком периоду. Прва фаза је у знаку алегорије, друга у знаку сатире а трећа стваралачка фаза је у знаку сотије.

Посебно је важно указати на отворено тумачење Ковачевићевих драма, атипично за традиционалну комедију, чиме се оснажује теза да трагикомично и апсурдно виђење свнета улази у корпус доминантних црта српске и европске драматургије друге половине XX века.

Душан Ковачевић је, све у свему, створио несвакидашње имагинативан, пре и после свега, бескрајно, разгаљујуће духовит, катарзичан драмски опус који почива на болном али и лековитом парадоксу: – смејемо се свету који у својој основи није нимало смешан. Напротив, безнадно и бездано је трагичан. Али, магија Ковачевићеве драмске игре, чини да до тог кардиналног преокрета, преображаја комичног у трагично, и трагичног у комично ипак дође.

И тако свет, ма колико био суморно, трауматично место, било где и у било ком времену, ипак постаје колико–толико подношљив за живот. Јер, све што је писао, инспирисан стварношћу, остало је актуелно и после неколико десенија.

Монографија Сценски космос душана Ковачевића у себи садржи све оне елементе као носиоце и значајке једне личности коју аутор третира. У уводу пише: „У монографији која се бави феноменом сценских индентитета Душана Ковачевића примијењен је комбиновани метод, односно онај који захтијева помирљивост између индивидуално персоналног казалишног дискурса.”

На 396 страница сакупљено је све што је овај аутор урадио у периоду од прве изведене драме 26. фебруара 1973. године па све до септембра 2018. године. То су плодне године његовог рада на пољу писања драмских текстова, режирања својих текстова, писање филмских сценарија и ређираеа својих сценарија. Чак овај аутор потписује и сценографска решења за извесне комаде дкоје је режирао. Монографија има 6 својих целина које завређују да се овде помену:

Уводни део,

Сценски опус Душана Ковачевића,

Театролошки приказ протагониста и представа рађених по делима Душана Ковачевића у босанскохерцеговачком позоришном амбијенту,

Театриграфски приказ изведби дјела Душана Ковачевића у позориштима на јућнословенском простору,

Театриграфски приказ изведби дјела Душана Ковачевића у европским и свјетским казалиштима и Ангажман Душана Ковачевића у филмском и телевизијском стваралаштву.

Издавањем ове мографије аутори и издавач су успели да предстве, забележе и трајно оставе будућим генерацијама све оно што је Душан Ковачевић створио и постигао у означеном периоду радећи за добробит уметности уопште. Надамо се да ће још створити и радити и живети тај неуморни и продотворни прегалац. Пред њим су неспорно обећавајуће и прлодотворне године.

Пише: Предраг Нешовић
Фото: Дејан Ђурковић