SLOBODA NIJE HRABROST VEĆ POTREBA – Intervju sa glumicom Snežanom Vidović

Fizički veoma zahtjevna predstava?

Ovo je dio naših života. Svi Zeničani, naši roditelji, roditelji naših roditelja su odrastali uz Željezaru, gradili taj grad, tako da je to dio našeg identiteta, našeg odrastanja. Kada ona ne radi jasno je šta to znači za Zenicu i za nas. Fizički nije lako sve to uraditi, ali to je dio našeg posla. Ovo je ansambl predstava po čemu je poznato Bosansko Narodno Pozorište, i u tome smo najjači. Baš uživamo u ovom što radimo.

Priča je to o Zenici, ali može biti o bilo kojem drugom gradu?

Dok smo pripremali predstavu gledali smo dokumentarac o jednom gradu u Argentini gdje je zbog propasti fabrike stao cijeli grad i ljudi više ne mogu da prehrane porodice, pa pokušavaju sami da pokrenu fabriku. Ovo jeste priča o Zenici i željezari, ali je i univerzalna priča. Kada je nešto bilo žila kucavica za jedan grad, pa to stane – gdje su onda i šta bude sa tim ljudima koji su od toga isključivo živjeli – to pitanje je suština priče.

Ko je dao najveći „doprinos“ da dođe do ove priče?

Kaže pjesma: „Zar je važno ko je kriv“; mi mislimo da je i te kako važno ko je kriv. Nažalost Željezare više nema, otišla je u stečaj i ljudi su ostali bez posla. Ko je kriv? Pa mnogi kojima Željezara nije bila sve u životu, kojima su živi ljudi brojke i statistika. Ima dosta krivaca.

Mrzim sve što smo danas postali, mrzim …. – ta rečenica sa scene je baš naglašena?

Mi kao pojedinci ne možemo izaći iz toga što smo postali, ali možemo o tome progovoriti. Možemo kroz pozorište ukazati na manjkavosti i anomalije u društvu, možemo potaknuti nadu. Kada kažemo: mrzim ovo, mrzim ono, mrzim… možda će pet ljudi u publici tada reći i ja mrzim što mi je loše ili što sam ostao bez posla i progovoriću o tome. To je neki početak koji vodi mijenjanju stvari. Kroz svaku našu predstavu mi se trudimo da ukažemo na neki problem, da „isprovociramo“ željenu reakciju kod ljudi. Obično, ako je nešto problem naše lokalne zajednice, to je i univerzalni problem moguć u bilo kom mjestu na svijetu.

Hrabro ste i bez kompromisa markirali problem, publika je tu vašu hrabrost nagradila aplauzom?

Hrabrost?! Pa mislim da je vrijeme da slobodu govora više ne nazivamo hrabrošću! Nije to hrabrost, već naša želja i potreba da o tim stvarima govorimo, o našoj želji da ne uljepšavamo našu stvarnost, o našoj svijesti da živimo u tom vremenu i prostoru. To su stvari sa kojima se ne treba pomiriti. Nemamo pravo reći: to je tako, i, bože moj, šta ću ja tu moći promijeniti. Stvari o kojima govorimo u predstavi jesu bolne, ali ih mi moramo saopštiti da bismo započeli mijenjati stvarnost.

U pripremi predstave proučili ste mnogo dokumentarnog materijala, od čega je sve nastala?

Predstava je rađena po knjizi Selvedina Avdića „Moja fabrika“, koja je, zapravo, faktografija od osnivanja fabrike do danas. Mi smo dobili i zadatak da razgovaramo sa radnicima Željezare koji su nekada radili ili koji su još tamo. Pored toga tu su i naše lične priče, naša sjećanja na Željezaru, i onda smo od svega toga napravili predstavu, koja je kombinacija istorijskih činjenica, faktografije i nekih intimnih stvari, što naših, što ljudi koji su podizali Fabriku

Kako su na predstavu reagovali radnici Željezare?

Bilo je različitih komentara. Kod nekih je to probudilo nostalgiju. Bilo je i onih koji su poslije predstave bili ljuti zašto se to sve tako desilo. Ono što je super je što su svi oni zajedno sa nama željeli da kažu svoja iskustva. To je neprocjenjivo. Čak smo igrali posebnu predstavu za one koji rade ili su radili u Željezari. To je bilo vrlo emotivno.

Razgovarala: Miljana Đurđević