SEM ŠEPARD, dobitnik Pulicerove nagrade za dramu i kandidat za Oskara za glumu, ugledni autor poznat po svojim avangardnim komadima, koji su se bavili temama porodice i muževnosti na američkom zapadu, preminuo je 27. jula 2017. godine u 74. godini u u svojoj kući u Kentakiju, okružen decom i sestrama.
Čovek koji je šezdesetih svirao bubnjeve u grupi Holy Modal Rounders; čovek koji je igrao u filmovima Terensa Malika, Vendersa i Šlendorfa; čovek koji je napisao Pariz Teksas, Lude od ljubavi, Motelske hronike; čovek koji je slomio srce punk rock heroini Patty Smith; čovek koji je oženio najseksipilniju holivudsku zvezdu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, Džesiku Lang.
Da gospodo! Sem Šepard – frajer i intelektualac.
Rođen kao Semjuel Šepard Rodžers VII, 5. novembra 1943. godine, u Fort Šeridanu, u američkoj saveznoj državi Ilinois. Veći deo detinjstva je proveo na raspalom ranču avokadoa u gradu Dvarti, u Kaliforniji. Majka mu je bila nastavnica, a otac ratni pilot tokom Drugog svetskog rata, koji je postao nastavnik. Usmaljenost je carovala Šepardovim domom. Okolina – ruta 66, prašnjava „glavna ulica Amerike”, prolazila je pored Dvartija, ali nije pružala utehu. Visok, pomalo krivih zuba i orlovskih očiju, Šepard je uvek izgledao kao Amerika ili njena filmska verzija. Lako ga je bilo zamisliti kako igra Toma Džouda (iz Štajbenkovih „Plodova gneva”) ili Abrahama Linkolna. Njegov govor, poput nekog junaka iz vesterna, činio ga je dodatno privlačnijim.
Po završetku srednje škole, godinu dana je studirao poljoprivredu, pre nego što se pridružio putujućoj pozorišnoj trupi i sa 19. godina preselio u Njujork, gde je počeo da piše. Sem Šepard je stigao u Njujork 1963. godine, sa devetnaest godina, i osvojio je grad silinom oluje. Bio je duhovit, cool, osoben. Šepard je imao autsjadersku sreću i lukavo oko za veliku šansu.
Pisao je scenarije za Mikelanđela Antoninija i pesme sa Peti Smit. Na njujoršku pozorišnu scenu doneo je vesti sa Zapada, o muzici i mitu. Nije se priklonio manirima sadašnjice. Živeo je život van učionica i konvencionalnog bubanja knjiga.
Bio je pobunjena energija sa rokerskim rifovima. U svojim pričama o porodičnom nasilju i zavisnostima, doneo je na pozornicu drugačije idiome i drugačiji, drogom omamljen, nestvarni objektiv. Razumeo je očaj iza čestih transformacija kroz koje je kultura prolazila – mutacije fizičkih i psihičkih oblika, neophodne da bi Amerikanci preživeli pritisak nacije u ratu, kod kuće i van nje. Marsovci, kauboji i Indijanci, i rok legende nastanjivali su Šepardove fantazije. Izneo je taj bes i pobunu na pozornicu.
Izdržavajući se kao radnik obezbeđenja i pomoćni kelner, Šepard je bio podstaknut da piše drame sa najrazličitijih strana – od Elen Stjuart, koja je 1961. osnovala La Mamu, eksperimentalni prostor za nove dramske pisce; ili od Ralfa Kuka koji je 1964. osnovao Dženesis Teatar. Bio im je potreban materijal, a plodnom Šepardu je uskoro trebalo što je više moguće pozornica kako bi na njima predstavljao glasove koje je slušao kako odrastaju.
Samo sam pao tu, ni od kuda, rekao je Sem Šepard o svom dolasku u Njujork, sa devetnaest, u jesen 1963. godine, na sreću u isto vreme kada je počinjao pokret Off–Off Broadway. Šepard, izbeglica sa očeve farme, proveo je putujući osam meseci kao glumac u hrišćanskoj pozorišnoj grupi Bishop’s Company Repertory Players. Na audiciji je bio toliko uplašen da je govorio i didaskalije. Kada je stigao na Menheten, kao da je dete ušlo u zabavni park. Pokušavao je da glumi, da piše, da bude muzičar, šta god bi naišlo. Nije imao novac, ni veze, ništa osim harizme kao iz vesterna. Prodao je krv da bi kupio hamburger. Imao je kredibilitet odmetnika i zalihu duboke mudrosti. Bio je član kluba 4–H, čobanin, trkač, stočar, berač pomorandži i student.
Šepard je prvi put skrenuo pažnju na sebe 1971. godine off-Brodvej premijerom „Cowboy Mouth”, koju je napisao sa tadašnjom partnerkom, pank-rok ikonom Peti Smit, koja je i igrala sa njim u tom komadu o dvoje muzičara.
Sem Šepard je jedan od najznačajnijih dramskih pisaca u savremenoj istoriji američkog pozorišta, a u filmskom svetu važi kao ugledni scenarista i akter nezaboravnih rola. Njegov osmeh je bio sa tankim usnama, pola mudar, pola strateški, krio je oštre zube. Svojoj strastvenoj prirodi je nametnuo ledenu masku. Život u agresivnoj porodici, gde su muški uzori bili mahom alkoholičari i nasilnici, naučio ga je da bude obazriv, da gleda i da sluša. Vesli, sin koji se u njegovoj drami nosi sa ocem alkoholičarem, kaže: „Osluškivao sam kao životinja” – „Prokletstvo izgladnele klase” (The Curse of the Starving Class – 1978). Šepard je bio čovek od malo reči, većinom promumlane. Morali ste da gledate u njega, ali ga je blo teško pročitati.
Intelektualno savršen, a emotivno u gardu – izraz samoće i maglovitosti američkog zapada. Iako novajlija u gradu, shvatao je važnost imidža. Misteriozan kao filmska zvezda što će i postati – pojavio se u nekih 40 filmova. Kao glumac ostvario je više od 70 uloga na filmu i televiziji.
Poput njegovih likova, Šepard kao da je bio podeljen po sredini po pitanju mnogih stvari, i, znajući da je podeljen, nastavio je da deli sebe u još više delova: nekad glumac, koji se pojavio u oko 50 filmova, ali uvek kao verzija sebe samog; tip koga ste želeli zato što je on želeo da bude sam, možda da bi pisao, sigurno da bi razmišljao.
Dramska umetnost XX veka ostala je bez značajne ličnosti koja je ostavila značajan trag u savremenoj kulturnoj istoriji i označila kraj dve različite, a opet slične, epohe. Sam Šepard, dramski pisac, stvarao i živi u dobu „zlatne sredine” XX veka, vremena velikih političkih i kulturnih revolucija, nemira i potresa. Ljudi koje je pozorište slabo interesovalo, zatekli su se kako ih ono privlači, kao i on, delom zbog svog izgleda, posebno tokom vrhunca njegove glumačke karijere – bio je nominovan za Oskara, 1984. god, za ulogu u filmu „Put u svemir”.
Sema Šeparda mnogi smatraju ikonom američke drame, pozorišnim “kaubojem” i piscem koji je stvorio portrete niza likova s ruba američkog društva. Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih pisaca, Šepard se bavio tamnom stranom američkog porodičnog života u komadima kao što su „Sahranjeno dete“, za koji je dobio Pulicerovu nagradu 1979. godine, „Prokletstvo izgladnele klase“ i „Stanje duha“.
Sem Šepard je bio jedan od najvažnijih i najuticajnijih ranih pisaca pozorišnog pokreta Off Brodvej, koji se u svojim komadima često bavio tamnom stranom života američke porodice. Smatran je jednim od najoriginalnijih glasova svoje generacije. Počeo je kao nadrealistički pisac, a vremenom posaje „američki Strindberg“. Njegovi komadi su dekonstrukcija mita o zapadu Amerike, moralno ispravnoj i porodično orijentisanoj provinciji gde se u glibu nazovi „pravih vrednosti“ krije palanački mrak, ubistveni provincijalizam i satiranje bilo kakve individualnosti u emotivnim, ljubavnim ili porodičnim odnosima.
Miljenik publike i ljubimac kritike, Šepard je smatran za najznačajnijeg američkog dramatičara nakon Judžina O'Nila i Artura Milera. Omiljeni „kauboj američkog teatra“ je sedamdesetih godina prošlog veka radio u pozorištu kao glumac i scenarista. Karijeru dramskog pisca započeo je pišući za kultne pozorišne trupe Off Brodveja i Off-Off-Brodveja, od kojih su najpoznatiji “Open Theater” Džozefa Čajkina i “La MaMa” legendarne Elen Stjuart.
Šepard je sledio sličnu temu koja je opsedala velike američke dramske pisce dvadesetog veka koji su mu prethodili, sukob psihopatološke porodične istine i iluzije sna o sreći, vezu između intimnog i kolektivnog iskustva. Naravno, to je zanimalo i hiljade drugih mladih dramaturga, no, Šepard je pronašao svoj stil. Njegovi likovi laprdaju o banalnostima, drugi likovi na sceni ih ne čuju dobro, zatim pomenute banalnosti bivaju ponovljene malo detaljnije što ih suštinski menja. O banalnostima pričaju zato što ne žele da iznesu srž problema koji datu porodicu muče – inceste, čedomorstva, ludilo…
Šepard je sa Bobom Dilanom napisao pesmu Brownsville Girl koja se pojavila na albumu Knocked Out Loaded 1986.
Među poslednjim ostvarenjima na televiziji ističe se njegova uloga u Netfliksovoj seriji “Bladlajn”.
Premijera njegove poslednje predstave “A Particle of Dread” održana je 2014. godine u Njujorku, a njegov roman “The One Inside” objavljen je u februaru ove godine.
Pisao je scenarije za filmove kao što su “Dolina smrti” reditelja Mikelanđela Antonija i “Pariz, Teksas” koji je 1984. nagrađen Zlatnom palmom u Kanu za najbolji film.
Šepard je bio poznat i kao autor kratkih priča, eseja, memoara.
Postao je član American Academy of Arts and Sciences, 1986.
Jedan mračni, genijalni pisac i glumac, lepotan koji radi sve suprotno od onoga što bi lepotani trebalo da rade i da budu. Na kraju, bez i trunke lažne epitafne skromnosti, može se ponosno reći – Zbogom, Sem!
Piše: Predrag Nešović