Борис Шавија, глумац Народног позоришта Републике Српске, у представи „Мајстори, мајстори“ тумачи лик помоћника директора – човјека заљубљеног у своју колегиницу, али и опијеног сопственом моћи. Шавија, у улози помоћника директора, доноси лик човјека који на рубу љубави, моћи и пораза огољава све оно што и данас препознајемо у нашим колективима и друштву. У разговору након извођења у Брчком, Шавија открива како публика реагује на представу, колико је тешко играти ликове који балансирају између комичног и трагичног, те зашто му музика остаје стални ослонац у глумачком раду.
Публика је лијепо прихватила представу?
Публика је вечерас у Брчком заиста дивно реаговала, на свим мјестима гдје је требало. Ово је релативно нова представа, тек неколико извођења смо имали, и чини ми се да је свуда добро пролази. У Бањој Луци је направила велики бум – тражиле су се карте више. У Зајечару смо имали прво гостовање, а ево и овдје у Брчком публика је била сјајна. Задовољни смо како представа дише с публиком.
Многи знају филм „Мајстори, мајстори“ и често траже поређења. Колико вам је то представљало изазов – јесте ли се водили филмом при креирању улога?
Конкретно, ја нисам. Мислим да ни цијела екипа није правила представу по узору на филм. Наравно, немогуће је потпуно апстраховати тако један култни филм који има своје обожаваоце, али смо се трудили да направимо позоришну причу из данашње перспективе. Дакле, иста тема, али из визуре садашњих наших проблема. Нисмо жељели да имитујемо, већ да створимо ново читање текста – као да филм никада није ни постојао. Тиме смо се ослободили његовог „бремена“.
Чини се да текст и данас има снажну поруку. Има јасну релацију са савременим друштвом?
Апсолутно има. Иако је радња смјештена у социјалистичко вријеме, у „дому“ за вријеме Тита и Југославије, проблеми су и данас исти. Поготово питање моћи и злоупотребе положаја – рецимо сексуално узнемиравање. И тада је то пролазило некажњено, мушкарци на положајима су често мислили да им је све дозвољено. Нажалост, у многим срединама и данас се то не мијења. И даље живимо у патријархалним системима гдје такве ствари пролазе испод радара. У том смислу, ништа се битно није промијенило.
Лик младог човјека у представи покушава да уведе ред, али се суочава с немогућом мисијом. Како ви то видите?
Да, то је тај млади човјек који преозбиљно схвата свој задатак. Он жели да уведе ред у систем који је дубоко укоријењен у лицемјерје и моћ. Такве односе, тако замршене и покварене, тешко може размрсити и Бог отац, а камоли он. Зато та прича јесте комична, али и трагична, јер показује немогућност да један појединац промијени трули колектив.
Како сте ви приступили својој улози помоћника директора, заљубљеног и моћног човјека?
Покушао сам да га схватим као човјека на положају моћи који вјерује да му та моћ даје право на све, па и на прелажење граница. Он није ни свјестан колико је заслијепљен. То се не може назвати љубављу, то је више сујета, повријеђени его човјека који не може да прихвати да је одбијен. Претвара живот своје колегинице, али и свој, у пакао. Такви ликови и данас постоје – људи који мисле да им њихова позиција даје право да управљају туђим животима. Нисам желио да га браним, али ни да га сведем на карикатуру. Хтио сам да разумијем шта покреће такву особу да се суноврати.
Познато је да компонујете, пјевате и свирате више инструмената. Колико вам музика помаже у креирању ликова?
Некад помаже, некад не, али сигурно да осјећај за ритам, музику и покрет увијек негдје утиче на мој рад. Ритам говора, ритам сцене – све је то музика на свој начин. Недавно смо радили представу „Шине“, у којој и свирам и пјевам на сцени. Волим кад представа има музички елемент, јер позориште и музика су у основи врло блиске – и једно и друго потичу из ритуала, из заједничког осјећаја игре и покрета.
Играли сте бројне карактерне улоге. Који вам је тип лика најтежи за играње?
Не знам да ли постоји најтежи. Трудим се да сваки задатак учиним довољно изазовним. Ако материјал није довољно комплексан, ја га себи закомпликујем, да ми буде занимљиво. Јер, кад си дуго на сцени, мораш пронаћи нове начине да себе изненадиш. Сваки лик носи могућност да у њега уткамо нешто ново, неко властито животно искуство.
Шта Вам је најважније након што се завјеса спусти и рефлектори угасе?
Жеља да што прије одем кући и видим своју кћерку. То ми је тренутно најважније. Нажалост, не виђам је колико бих желио, па сваки тренутак с њом има посебну вриједност.
Играте и у позоришту и на филму. Шта вам је примамљивије?
Обоје има свој шарм. Филм омогућава да оно што створиш остане забиљежено, док позориште има пролазност – вечерас играш, и то што се деси постоји само у сјећању публике. У томе има и неке туге, али и посебне магије. То су као два јела која волиш – и сарма и чорба, само зависи ко их прави.
Разговарала: Миљана Ђурђевић