Ponekad nas život zatekne nespremne. Nebo se sruši, a plafon se ispuni zvijezdama koje više ne svijetle, nego podsjećaju. Predstava „Sjaj zvezda na plafonu“ govori upravo o tome kako nastaviti dalje kad je previše tuge, a premalo riječi. Filip Stankovski, u ulozi Stefana, pokazuje da nije uvijek potrebno mnogo reći, nekad je dovoljno biti tu. Smijehom, nespretnošću ili nekom šalom u pogrešnom trenutku, jer ponekad samo humor i prijateljstvo znaju pronaći put tamo gdje ga razum izgubi.
Tko je Stefan?
Stefan je Jenin drugar iz razreda i Ulisin dečko, vaterpolista, jedan, recimo, popularan klinac u školi, možemo tako da kažemo kao neku glavnu njegovu crtu.
Kad ste prvi put pročitali ovaj tekst, jeste li odmah osjećali tko je taj lik ili ste ga naknadno gradili kroz probe?
Pa jedno i drugo zapravo. Tijana Grumić je fenomenalnu adaptaciju napravila i stvarno tekst pruža toliko jedan izrazit lik, ali kroz probe sam ja prisjećao ljudi, svojih vršnjaka iz osnovne i srednje škole koje sam odlučio da kroz hod, kroz telo ubacim u ovaj lik.
Vaš lik nema toliko puno teksta, više su to geste i pokreti. Koliko su vam kroz gradnju lika pomogla vaša životna iskustva i osobe koje poznajete, a slične su njemu?
Pa da, doslovno jesam, preuzeo pokrete ljudi koje poznajem. Naravno, značilo mi je jako što mi je omiljeni predmet na Fakultetu dramskih umetnosti bio Scenski pokret. Tamo sam se nekako osjećao najprijatnije, najslobodnije, kasnije sam čak neko kratko vreme radio kao student demonstrator i onda sam sve te stvari, čini mi se, nekako iskoristio ovde. Pošto je ovaj lik i svaka njegova pojava, kao u nekom flashbacku Jene, glavne junakinje. Zbog toga sam se trudio da to bude što izrazitije i što konkretnije i da on bude što jasniji kao pojava.
Koliko je bilo zahtjevno igrati lika koji zapravo nema puno teksta? Je li bilo izazovno prenijeti lik samo pokretom?
Pa nekad je izazovnije, da. Treba jako često napraviti, i držati, taj lik negdje u drugom, ili čak trećem, planu dok se nešto dešava napred na proscenijumu. Mi tamo pozadi ipak moramo da nastavimo, a ne da se samo isključimo dok traje neka scena ovamo. Tako da, da. Slažem se, jeste teže, ali je izazovno, pa je uživanje.
Postoji li neka scena koja vam se posebno urezala u sjećanje, ne nužno zato što je bila dramatična, nego zato što vam se jednostavno podvukla pod kožu?
Pa ja mislim da je meni najdirljivija scena između Ulis i Jene, kada ona dođe na palačinke. Nekako tu zapravo vidimo suštinu lika Ulis. Ona je isto popularna devojka u školi, koja od starta izgleda kao potpuna suprotno od Jene, a zapravo one imaju neki sličan problem i Jena u njoj nalazi prijatelja, nalazi razumevanje. Meni je ta scena možda najdirljivija zato što je to ono što Jeni fali, razumevanje neke bliske osobe po godinama, znači neke vršnjakinje, nekog s kim provodi vreme, a koja od starta nije baš toliko zapravo bliska sa Jenom. I onda je i sam kraj, kada je majka umire i kada svi nekako pokušavaju da priđu Jeni kako najbolje znaju, sa nekim sažaljenjem. Ulis je jedina koja ne pokazuje to sažaljenje nego okrene priču na drugu stranu, „Pomirila sam se s Stefanom“, tako da to vraća Jeni radost i pomaže joj da nastavi dalje.
Postoji osjećaj kad god se Stefan pojavljuje da ima potrebu nešto reći Jeni, ali ne zna kako. Jesmo li svi mi pomalo Stefan, nespretni u iskrenoj želji nekome da pomognemo?
Ja mislim da se svako pronađe, zato što Stefan nije loš lik, on samo ne ume, ne zna, i na neki drugačiji način pokazuje emocije. Ona je scena kada on nju pita „Što si prestala s plivanjem? To zbog kevinog raka?“, to je onako baš ružno za čuti, ali opet mislim da to i Jenu malo izbaci iz tog osjećaja da je svi sažalijevaju. Neko pita najiskrenije. Mislim da će, čak i iz tog nekog neznanja i neiskustva u takvim situacijama, on nju pitati nešto iskreno. Zato da, svi smo mi pomalo Stefan.
Predstava je emotivno jako čista i apsolutno jasna. Kako ste postigli tu jednostavnost da ovako teška tema ne ode u pretjeranu patetiku?
Ja mislim da je pre svega ovo jedan fenomenalan tim, svako je našao svoje mesto u ovoj predstavi. Mislim da dodatno znače i komične scene u ovoj predstavi. Kad ne bi bilo komedije, kad ne bi bilo tog comic reliefa, predstava bi previše otišla na dno. Možda bi se dogodila ta patetika, jer ovdje konstantno imamo smenu teških scena, emotivnih i nekih komičnih, pa onda sve vreme publiku drži gore. Mislim, kakva god da se drama radi ili čak tragedija, mora da postoji komedija. Svima nam se desilo da se neko zasmeje na sahrani, za neku glupost, a kao ne bi trebalo da se zasmejemo, ali zašto? To je prirodno, to je prirodan osjećaj.
Kažete da ekipa dobro funkcionira, što se i vidi. Kako su izgledale vaše probe?
Svako je tu predlagao, donosio nešto, davao nešto od sebe. Dolazili bi, radili scene koje su po planu, pa bi onda Damjan rekao kako je on to zamislio i kako želi. Na to bi mi opet nešto ponudili, pa bi on to možda prihvatio i oblikovao. Konstantno je bila neka razmena i iskustava i ideja.
Na kraju, kad se svjetla pozornice ugase, a publika zadrži dah, ostaje ono što se ne vidi, iskrenost. Iskrenost u prijateljskom pogledu, u nespretnom pitanju, u smijehu koji probija tugu. „Sjaj zvijezda na plafonu“ podsjeća nas da hrabrost nije uvijek u riječima, nego u tome da ostaneš blizu, čak i kad ne znaš što reći. Možda se baš u toj tišini krije ono najvažnije, a to je da nitko ne mora prolaziti kroz mrak sam.
Razgovarala: Ena Gluhaković