Представа „Сјај звезда на плафону“, у продукцији Малог позоришта „Душко Радовић“, отвара важне теме о губитку, одрастању и емпатији. О настанку ове дирљиве приче, њеним порукама и изазовима, разговарали смо са Оливером Кецојевић, извршним продуцентом пројекта.
Како је настала идеја за представу „Сјај звезда на плафону“?
Идеја је дошла од редитеља Дамјана који је желео да се позабави темом која је важна, али о којој се ретко говори – како деца доживљавају болест и губитак родитеља. Када ми је испричао концепт, одмах сам знала да је то прича коју морамо испричати. Знали смо да ће бити емотивна, тешка, али и лековита, како за децу, тако и за одрасле.
Како сте бирали глумице које играју лик Ене, дјевојчице кроз три различита узраста?
Кроз процес аудиције, који је био веома емотиван. Нисмо очекивали да ће се јавити толико талентованих девојчица. Имали смо јасну идеју о три етапе у животу Ене – детињство, тинејџерско доба и зрела дистанца из одраслог угла. На крају смо пронашли три глумице које савршено преносе тај пут. Једна од њих је и моја ћерка, Дрина, која је потпуно спонтано ушла у ову причу и дала јој посебан тон.
Представа за Вас има и личну димензију?
Ја сам мајка четворо деце, и посматрам ову представу кроз родитељски угао. Важно ми је да децу не штитимо од реалности на начин да их оставимо неспремнима. Ова представа им пружа простор да се упознају с емоцијама које нису само туга – ту су и стид, бес, кривица, али и нада. Такође, учи другу децу да имају емпатију према својим вршњацима који пролазе кроз тешкоће. То је мени најважније.
Који су били највећи изазови у продукцији ове представе?
Дефинитивно финансије. Немамо велика имена у глумачкој постави која би аутоматски привукла спонзоре, а тема представе је тешка. Када кажете да радите комад о девојчици чија мама умире од рака – људи се уплаше, то није нешто што се лако продаје. Али нашли смо подршку у неколико фирми и појединаца који су препознали важност ове приче. И то нам је дало ветар у леђа.
Коме је представа намијењена?
За све генерације. Званично је препоручена за узраст од 12 година па навише, али долазила су и млађа деца са родитељима и врло зрело су реаговала. Мислим да представа може да дотакне свакога – тинејџере, родитеље, баке и деке. Отвара простор за разговор о стварима о којима често ћутимо.
Какве су реакције публике?
Искрено, нисмо очекивали такву дубину реакција. Људи излазе из сале плачући, али не као да су потресени – више као да су прочишћени. Често нам кажу да су осетили катарзу. Има и духовитих тренутака у представи, јер живот је увек мешавина радости и бола. Али основна порука је – ниси сам. И то публика јако осећа.
У представи је коришћена пјесма „Мама“ групе Земља грува! и Констракте у којој је најупечатљивији стих „Иза мене стоји моја мама“. Како је дошло до избора ове пјесме?
Ту песму сам први пут чула кад сам родила четврто дете, и некако је постала успаванка за нас. Када је Дамјан почео да ради текст, знала сам да је та песма суштина целе представе. Контактирали смо Констракту, она је разумела и подржала идеју. Те речи су као срце комада.
Да ли се оригинална замисао представе мијењала током процеса рада?
Не превише. Дамјан је имао јасну визију. Највећа промена је дошла кроз аудицију, када су нас младе глумице толико одушевиле да смо понешто прилагодили њима. Али у суштини – све је ишло у правцу који је замишљен од почетка.
Шта Вас лично мотивише да радите као продуценткиња?
Љубав према позоришту. То је простор у ком се стварно можемо дотаћи суштине. Посебно волим када радимо представе које нису само забавне, већ које остављају траг – које те натерају да размислиш, да осетиш, да се можда и промениш.
Како данас видите улогу позоришта у друштву?
Позориште мора да едукује, али не да буде школски досадно. Деца и млади данас су бомбардовани садржајима, али позориште је једино место где заједно, уживо, пролазимо кроз емоције. То је непроцењиво. Волим позориште које дира, које се не боји да постави тешка питања.
Имате ли већ планове за следећи пројекат?
Имам неке идеје, али чекам да видим да ли ће Дамјан да их подржи. Он је доста захтеван кад су пројекти у питању. Али, надам се да ће доћи и ред на неку моју иницијативу. Мора да ме подржи – кад ја њега гурам, ред је да и он мене мало!
За крај – једна реченица којом бисте описали ову представу?
Представа која шапатом говори најважније ствари – да нико не треба да буде сам са својим болом.
Разговарала: Миљана Ђурђевић