Помало звучи невероватно да је Хајнрих фон Клајст мотив за своје књижевно дело „Михаел Колхас“ пронашао у некој хроници из 16. века. Зар ово није прича из 21. века јер, сви ти ликови који се овде појављују су заправо ту око нас, опипљиви! Са њима устајемо и лежемо! Виђамо их готово свакога дана на свим медијима. Разлика је једино што су тада били повезани лордовским и кнежевским интересима, а данас се тај непотизам односи на братске и кумовске везе и шири се у свим порама друштва. Редитељ Борис Лијешевић сјајним решењима је то феноменално описао са Ансамблом Југословенског драмског позоришта из Београда.
Сам почетак је више него оригиналан, уз ауторску музику, коју на сцени изводи Краљ Чачка (Ненад Марић). Отвара се завеса, а на полупразној сцени глумци поредани у круг договарају са Војом Брајовићем почетак играња ове представе. Као на проби, држе се за руке, нешто шапућу, те схвате да је завеса отворена, „спортским поздравом“ испуштају неки звук и… креће Колхасова акција коју је, у свом стилу, Лијешевић претворио у крваву.
Представа је компонована као трилер у којем правнички папири и људске главе лете позорницом, док властодршци „пресвлаче“ своје поштење. Михаел Колхас јурца сценом очајнички верујући да ће на крају ипак победити оно што се данас суптилно зове правна држава.
Неприкосновени Војин Ћетковић, у улози Михаела Колхаса, отвара димензије на сцени. Нижу се призори један за другим. У поверењу, морам да вам кажем, толико су се стопили у један лик да више нисам сигуран да ли је Војин Ћетковић играо Михаела Колхаса или је лик Колхас играо Ћетковића.
Његов сапутник (Миодраг Драгичевић), сјајан глумац млађе генерације пратио је у игри Ћетковића у стопу. Час је био верни слуга, час један од оних Вранаца које је Колхас потерао да прода и због којих тражи правду.
Ништа мање сјајни били су и бард српског глумишта Војислав Брајовић, Милена Васић, Никола Ракочевић, Зоран Цвијановић, Милош Самолов и Алексеј Бјелогрлић.
Сви они заједно подсетили су нас како изгледа борба са неправдом. Борба са системом у коме је човек на задњем месту. Том игром у тражењу правде која је ствар заједнице и колектива, упркос чињеници да се свакодневно налазимо пред искушењем да правду узмемо у своје руке (можда би и требало), Колхас нас подсећа да би баш тим чином и ми сами постали бахати, неправедни, па чак и злочинци.
Шта нам то поручује Хајрих фон Клајст? Да сагнемо главу, да се савијемо и препустимо друштвеним паразитима да нас газе играјући се нашим животима! Зар није одувек човек трагао да истера правду на видело? Са друге стране, зар готово исто толики број пута правда и није стигла! А опет, зар није човек, тим својим инатом највише угрозио себе и своје ближње? Како реаговати и спречити ширење друштвеног муља које гази и злочиначки понижава поштене грађане! Можда је боље питање може ли човек ћутњом и затварањем очију пред неправдом да остане нормалан?
Безброј питања стало је у нешто мање од два часа трајања представе у којој смо видели фантастична редитељска решења на која су глумци са лакоћом одговорили. Доза хумора у драми је била таман толика да делује на публику магијски, у виду ресета, како сви из публике не би устали и пошли за Колхасом у бој тражећи правду. А ко и не би пошао за Колхасом (или то беше Ћетковић) када онако сигурним гласом викне „за мном“!!! А онда направи ресет кад дође до музичара на сцени (Краљ Чачка) и у микрофон каже „може једна амнестија“! Као кад дођеш у кафану, па од музичара наручиш омиљену песму! Толико уверљиво изведено да даје једну нову димензију, чак и улогу, музичару који од самог почетка представе свира на сцени дајући јој неку чаробну ноту. То, заправо, и није било свирање! Та мелодија је извирала из пода, из зидова сцене као да је ту вековима постојала!
Представа нуди низ питања. На сва та питања Колхас у представи не даје одговоре! Зато овај комад покреће публику да сама пронађе решење. Свако за себе и на свој начин да потражи правду за „своје коње“!
На крају ипак добијамо решење. Сви глумци у оном лудилу врхунца представе, стојећи на ивици сцене, изговарају гледајући у публику: „ТО ЈЕ КРАЈ“! Још једно сјајно редитељско решење, вероватно из страха да заиста не кренемо у освету за Колхасом!
Не знам за вас, али ја сам у овој представи пронашао свој одговор. Само да одем до музике и наручим… ону моју омиљену песму? А ти Брате Клајсте, дедер викни још једном оно на сав глас оно твоје ЗА МНОМ!
Пише: Мирослав Обрадовић