У представи Михаел Колхас један од кључних ликова је моћни, контрадикторни властелин Кунц фон Тронк, којег тумачи Никола Ракочевић, један од најзапаженијих глумаца своје генерације. Са више од двије деценије успјешне каријере иза себе, препознатљив по снажним, комплексним улогама на филму, телевизији и у позоришту, Ракочевић данас важи за умјетника који пажљиво бира пројекте – вођен идејом и дубином приче, а не пуким изазовом. Ракочевић, који већ више од 25 година гради упечатљиву каријеру на филму, телевизији и у позоришту, овдје још једном доказује своју посвећеност сложеним и вишеслојним ликовима У разговору за Билтен открива како је приступио улози, које теме га привлаче у позоришту и зашто публика и данас може да се препозна у овој вишеслојној драми.
Прије премијере представе „Михаел Колхас“ у Југословенском драмском позоришту, изјавили сте да Вам је најинспиративнији дио рада на комаду била расправа и питање да ли је Михаел Колхас био злочинац или херој.
„Надам се да ће публика поставити себи питање шта је за њих правда и како се за њу треба борити, јер је то најважније. Тумачим веома живописан лик, и једва чекам да се публика нађе испред јер је она неизбежан партнер у свему овоме.“
У представи тумачите лик Кунца фон Тронка. Како бисте га описали? Који су његови мотиви и како сте му приступили?
Кунц фон Тронк је представник корумпиране и непотистичке власти – и то ми је било јасно од самог почетка. Међутим, оно што ме је стварно заинтересовало у раду на овом лику био је његов однос према рођаку, који му прави проблем. Без обзира на све што тај рођак уради, он га увек заштити. Ту постоји нека чудна, груба, али доследна љубав.То ми је био важан моменат – јер управо та заштита, то затварање кругова унутар система власти, рефлектује механизме које видимо и данас. Власт не препознаје грешке својих најближих, не тражи одговорност из љубави, већ их штити по сваку цену. И та заштита, кад ескалира, често води до трагедије – као што је случај у овој причи, где све кулминира смрћу, и то не само једне особе.
Лик фон Тронка има важну улогу у неправди нанесеној Михаелу Колхасу. Јесте ли га покушали оправдати?
Апсолутно. Мој посао није да судим ликовима, већ да их разумем. Ако га прикажем само као негативца, учинио сам га пластичним и неискреним. Морам да разумем његове мотиве, његов начин размишљања, друштвени положај. Ако ликове сведемо на црно-белу поставку, пропустили смо прилику за дубљу истину. Зло често долази из „добрих“ намера, из жеље да се сачува ред, породица, позиција. Како кажу – пут до пакла поплочан је најбољим намерама.
Шта публика може да понесе из ове представе?
Прво и најважније – питање: како реагујемо на неправду? Колхас је човек који тражи правду и када је не добије, одлучује да је узме силом. Али оно што је мени највредније у тексту су упозорења која он добија од женских ликова – жене, пророчице – и која он упорно игнорише. Мушки импулс да све решаваш снагом, без слушања, без осетљивости – то нас води у катастрофу. То се дешава и данас: јасни знаци, упозорења, разумна решења – све то се прегази из осећаја поноса, тврдоглавости, осећаја „мушке правде“. Мислим да је то снажна порука ове представе.
Кунц фон Тронк је лик који изазива нелагоду јер га препознајемо. Да ли је управо то и снага класичних текстова?
Управо. Велики писци постају класици јер успевају да опишу односе и обрасце понашања који не застаревају. Фон Тронк може бити политичар из 17. века, али и из 2025. Јер људи, нажалост, не еволуирају много у моралном или духовном смислу. Технологија иде напред, али етика – то је већ индивидуална ствар. Кроз уметност, макар, можемо да поставимо питање: „Да ли постоји други начин?“
У вашој досадашњој каријери, играли сте у низу значајних филмских и позоришних пројеката. На основу чега бирате улоге?
Кроз све ове године – а већ је прошло више од две деценије рада – схватио сам да ме пре свега привлачи прича. Лик је важан, наравно, али ако прича није снажна, ако нема идеју, сврху, онда ме то не покреће. У овом случају, редитељска визија и тематика комада су били оно што ме привукло. Тема система, одговорности, индивидуалне побуне против колективне неправде – то је нешто што се мора изнова преиспитивати.
Шта тренутно радите, осим ове представе?
Тренутно играм у више позоришта у Београду – у Југословонском драмском и још неколико других сцена. Такође снимам филм „Линија“, који се делимично снимао и у Источном Сарајеву. Радим пуно, али трудим се да све што радим има смисла – и за мене као уметника, и за публику.
Позориште, филм или телевизија – који медиј вам је ближи?
Зависи од пројекта, од људи, од теме. Не бирам медиј, бирам људе и причу. Позориште је у последње време доживело неку врсту духовног повратка – људи долазе јер имају потребу да нешто осете, да буду део тренутка. То није само мода – то је стварна потреба. И то ми даје додатну снагу да играм.
И на крају једно необично питање – о чему највише волите да говорите јавно, за медије?
Хвала вам на том питању. Увек ми је драго када можемо да говоримо о уметности, друштву и суштинским стварима – то је разлог зашто се овим послом и бавим.
Разговарала: Миљана Ђурђевић