Познати глумац Бранко Видаковић игра једну од главних улога – господина Борија – у култној представи „Ћелава пјевачица”, редитеља Јагоша Марковића, која у новом бокељском руху доноси Јонесков бесмртни театар апсурда.
Бранко Видаковић, за Билтен говори о својој улози у представи „Ћелава пјевачица”, сарадњи са редитељем Јагошем Марковићем, универзалности комедије апсурда и неизбјежној вези између умјетности и живота. Иако је формално у пензији, Бранко наставља да игра „као блесав” јер, како каже, ништа боље не зна од глуме.
За лик Господина Борија каже да је „празан, обичан човјек без дубине, али управо због тога дубоко трагичан”. Предложио је да на сцени буде у бијелом одијелу, „а да су сви други у говнима – буквално и метафорички”. Тај визуелни контраст постао је кључ за разумијевање читаве представе.
„Ово је представа која на први поглед делује смешно, али врло брзо схватите да је све то заправо трагично, и обрнуто. То је суштина апсурда – и живота,” каже Видаковић. Додаје да су се, иако је текст писан средином 20. вијека, сви веома брзо препознали у ситуацијама на сцени: „Ми данас не глумимо апсурд. Ми га живимо.”
Како сте доживјели ову представу и њен тон, који осцилује између смијешног и трагичног?
Ово је чудан комад. Играли су га многи, још од академије, а посебност наше верзије је савршено урађен превод на бокељски. Кажу нам Бокељи да је то то, да је успело, и то је најважније. Јагош је јако волео Боку и познавао је тај свет. А представа је – што би рекао Душко Ковачевић – урнебесна трагедија. Све што је смешно постане трагично и обрнуто. То је комедија апсурда, а ми је, нажалост, живимо. Људи зато одмах препознају те ситуације.
Значи, публика лако улази у тај свијет апсурда?
И те како. Јонеско, творац театра апсурда, писао је о средњој класи из које се рађа фашизам, али код нас је све то постало свакодневица. Гледалац одмах препозна своје животе у тим ситуацијама. Зато овај комад функционише, чак и са јаким акцентом и локалним колоритом. Људи уживају јер осећају истину.
Колико вам је било тешко савладати бокељски акценат?
Није било лако, ни мени ни Олги, обоје смо Београђани. Олга га је савладала фантастично, али требало је доста рада. Помогли су нам људи који познају језик и дух тог краја – аутор, Дубравка, Јагош… Без тога не би ишло.
Ко је заправо ваш лик у представи?
Играм Господина Борија – супруга у једном од два брачна пара који воде бесмислене дијалоге у бескрајном кругу нелогичности. Он је, наизглед, обичан грађанин, али заправо је оличење свега онога што је Јонеско критиковао: испразности, рутине, механичког постојања. Иза сваког његовог „нормалног” коментара крије се потпуна бесмисленост. Занимљиво је играти такав лик, јер је то као да играте празнину – и покушавате да је испуните глумачком прецизношћу и иронијом. То је велики изазов.
Шта вас је привукло том лику?
Искрено – Јагош ме је привукао. Није ту било много бирања. Пре тога смо радили Унебесну трагедију у Београду, имали смо чудну премијеру баш после трагедије у школи. Требало је да буде 5. маја, па је померано, мислим да је на крају било 15. После премијере, Јагош нам само каже: „Пакујте се, идемо у Тиват да радимо ‘Ћелаву певачицу’.” Нисмо се ни окренули, већ смо били доле и радили пуном паром месец дана. Нажалост, после свега, Јагош је умро. Ово је његов тестаментални пројекат.
Колико се проналазите у тој улози?
То вам је као у Грађанину Кејну. Пратимо пар од заљубљености, цвећа и цију-цију, до потпуне дистанце – као двоје људи који за доручком читају новине и не причају више. Али кроз све то, ми смо покушали да пронађемо љубав. Можда неочекивано, али та нит љубави се провлачи кроз целу представу. То је Јагош умео – да убаци идеју, да нас запали, да пренесе енергију на публику.
Како сте га доживјели текст након првог читања?
Рекао сам Јагошу једну ствар која је, по његовим речима, била пресудна да „откључа“ представу. Предложио сам да мој лик, Господин Борио, буде у белом оделу, док су сви око њега у говнима. Он се насмејао и рекао да је то тачно оно што му је фалило: тај контраст, тај апсурд.
Како сада гледате на своју каријеру – играте и после одласка у пензију?
Јесам формално у пензији, али шта значи пензија за глумца? Не пецам, не возим камион, и даље глумим као блесав. И добро ми је, јер то волим, то разумем.
За крај, имате ли поруку за људе који одржавају фестивале и на тај начин театар у животу?
Само да наставите. Ово је важно. Театар је место где можемо да пронађемо и препознамо љубав, смех, апсурд и истину – све оно што нам у животу често промакне.
Разговарала: Миљана Ђурђевић