Постоје људи које не примјећујемо. Они који ћуте, који нас својим понашањем збуњују, па их брзо отпишемо као чудне, изгубљене, људе у „свом свијету“. Ријетко се запитамо шта стоји иза њиховог ћутања, шта их је сломило. Можда баш они једини јасно виде апсурд свијета у ком живимо.
Схватити колико је све око нас празно, понекад је довољно да човјек изгуби разум, али задржи истину. Мери од Мерица, служавка из „Ћелаве пјевачице“, парадоксално, најсвјеснија је у свом ћутању. Она види, осјећа, зна, али не може да поднесе апсурд оних који живе у незнању. Улогу Мери од Мерица у представи театра из Тивта маестрално је одиграла Сандра Бугарски. У наставку доносимо разговор у којем открива шта за њу значи колективна игра на позорници, зашто мале улоге у представи не постоје и колико је тешко бити свјестан у свијету који се гуши од апсурда.
Ваш лик, Мери од Мерица, на сцени је све вријеме присутан, али са врло мало изговорених ријечи. Ипак, публика вас непрестано прати. Да ли је управо то – игра тијелом и покретом, а не ријечима – била суштина вашег израза у овој улози?
Ово је колективна игра. Ми смо дио породице са пријатељима, условно речено, који долазе у госте – међу људе гдје нема ни живота, ни суживота, ни љубави, ни нељубави. Зато је све ово смјештено у један жанр који се зове апсурд. И ово што сте гледали је, слободно могу да кажем, највиши облик умјетности.
Ви сте добили награду за споредну улогу у представи. Често кажемо да публика мање обраћа пажњу на споредне ликове, иако они држе цјелину приче. Колико су, по вашем мишљењу, те „мање“ улоге заправо велике у структури представе?
Мале улоге не постоје. То је неко ко је први пут рекао, промашио. Постоје само лоше улоге, али мале не. Све су то карике једног истог ланца.
Мери од Мерица је служавка, али врло запажена. Иако није у првом плану, њено присуство осјећа се током цијеле представе. Колико је за вас била захтјевна ова улога и шта је то што је чини посебном?
Да вам кажем, све Јагошеве представе које сам радила – а на срећу моју имам их, мислим, седам играјућих – свака је бескрајно захтјевна и свака је на свој начин зачудна. Раније је био један наслов у новинама који сам ја као млада глумица прочитала: „Вријеме у позоришту мјери се од Плеше до Плеше“. Ако причамо о редитељском опусу од времена до данас, то је велики Јагош Марковић. Све улоге које играм, које сам радила код њега су страшно захтјевне. То што их ми играмо, сви ми уз велику радост и страшну свечаност коју смо и за његовог живота имали и осећали у себи, а сада посебно са посебно подвучено дебелом цртом, то је друго. Али све његове представе и сав његов опус и сви они који су имали ту срећу да раде са њим су морали да укључе свој занат и своју интелигенцију и сву своју љубав исконску коју имају и према себи и према позоришту и према Богу, да би могли да разумију шта он ради, шта жели, и о чему свака његова представа говори.
Мери је на друштвено нижој љествици у односу на друге ликове из представе (служавка). Да ли Вам је занимљивије да играте, рецимо, улоге попут служавке, које припадају „мањини“, или Вам више леже оне главне, протагонистичке?
Знате шта је Јагош знао да каже? „Ај, јадна ја, опет те зовем за улоге које не знам како да решим. Радимо у Београдском драмском позоришту, играмо представу „Дивље месо“. Ја долазим на прву пробу мислећи да ће бити то једна класична проба како то већ иде, читајућа. Не! Ја тамо долазим, а сви већ на сцени, са спремним текстовима и изграђеним ликовима! Ја у том тренутку као пала са Марса! Али, кажем себи, ја ћу се сад у овом тренутку прилагодити, пошто имам иза себе 1700 епизода снимљених једне серије, мој мозак је дрилован, у тренингу. Помислим: добро, знам ја ово, прилагодићу се иако ништа не знам у том тренутку. Сједнем, ставим текст под себе, прочитам га поново и кажем Јагошу: „Ова жена је из неког разлога полудела. То ћемо да видимо, открићемо. Она сигурно не спава. Она је сигурно луда, због породице, пријатеља или кога већ.“ А он каже: „Па ти ми изрежира представу.“ И тако смо сви били на сцени, у једном процесу који је трајао више од два сата. Ето, то је „главна улога“. Све то је дио једне цјелине. Свака улога је важна за причу која се те вечери исприча. Позориште је огромна магија, јер ти за сат и по или два видиш један цио живот како се одвија пред тобом.
Публика често покушава да „прочита“ смисао представа, али оне увијек остављају простор за личну интерпретацију. Колико је важно да гледалац не разумије све, већ да осјети нешто своје?
Тако је. Све је оно што си ти „учитала“. Као глумица, не морам да објасним шта је мој подтекст или симболика. То је моја тајна. А ти, као гледалац, имаш своје тумачење онога што си видјела.
Многи су вечерас изашли из позоришта видно збуњени, али и дубоко погођени. Да ли је управо то циљ позоришта — да нас натјера да мислимо, да нас „помјери“?
Апсолутно! Најважније је да из позоришта не изађеш равнодушна. Да ли ти се представа свидјела или не, то сад није битно. Битно је да те помјери. Ово свакако није представа „на прву лопту“. Сигурна сам да ће публика још дуго размишљати о ономе што је гледала. Е, то је био Јагош Марковић. Ово је представа након које је публика збуњена. Људи не знају да ли су дошли или пошли, али једино што не смије бити је – свеједно. То је најгора ствар. Ако смо бар једног човјека помјерили, то је већ успјех читаве наше мисије.
Разговарала: Марија Радић