Вилим Матула, истакнути хрватски глумац и друштвено ангажовани умјетник, у сатиричној представи „Смрт на допусту“ тумачи лик Премијера – симбола власти, лицемјерја и опште политичке декаденције. Ријеч је о комаду који, како каже, не штеди никога – ни публику, ни политичаре, ни медије. У разговору за наш лист, Матула говори о стварним узорима за свој лик, граници између хумора и истине, као и о стању сатире у региону.
Колико сте се при креирању лика Премијера ослањали на слике и особине стварних политичара, а колико на сопствену имагинацију?
Мислим да смо се прије свега ослањали на наше хрватске политичаре. На љигавост, клизавост, чак бих рекао гадљивост која се увукла у политичку свакодневицу. Наравно, утемељење за све то дао је Кокан Младеновић кроз фантастичну Сарамагову сатиру.
Колико је рад на представи био инспирисан самим Жозеом Сарамагом?
Сарамаго је темељ. Не смијемо заборавити – Португал је учинио све да га отјера. Морао је да напусти земљу јер му се „нешто о глави радило“, како су говорили. Е па, то је оно што значи бити сатиричан. Писати, говорити истину, и кад си приморан да одеш. Ми смо у Керемпуху радили тимски – цијели ансамбл са Коканом, сви заједно. Кокан је много помогао, а сви смо дали свој допринос.
Керемпух је познат по оштрој политичкој сатири. Колико је тешко наћи равнотежу између претеривања и истине?
Ако вам је истина компас, онда нема кревељења. Нема додворавања публици. То је увијек слијепа улица. Наравно, и ми понекад паднемо у то. Али није поента да се наша представа „спрда“. Ми говоримо истину кроз сатиру – и зато та истина погађа.
Како публика реагује на вашег Премијера? Има ли тренутака када се више смију сами себи него вама на сцени?
Зависи. Свака вечер је другачија. Некад је довољно да нека група у публици покрене талас смијеха, па то повуче све остале. Али исто тако, кад у првим редовима сједи политичка номенклатура – они не знају како да реагују. Мигољиви су, као и ликови које играмо. Страх је у ваздуху.
Да ли је политика, како кажете, свугдје подређена личном интересу?
Нажалост, у великом дијелу политике и странака – да. Али још увијек има појединаца и догађаја који показују да људи имају кичму. Виде да немају шта да изгубе, јер иза њих је бездан у који нас оваква политика гура.
Шта је по вама најјаче оружје сатире – смијех или истина?
Од самих почетака сатире, још у старој Грчкој, код Аристофана, то је била истина. Смијех дође као посљедица. Аристофан се ругао у доба Перикла, у вријеме демократије, а када би данас такве текстове неко писао у некој „демократској“ европској земљи која је у рату – био би ухапшен. Прогласили би га издајником, иако се заправо руга хипокризији, рату, профитерству. То је свуда исто. Пакао времена.
Како је текао процес рада на овој представи? Имате ли неку анегдоту са проба или нешто посебно што памтите?
Не бих сада издвајао неку шалу, али важно је рећи да је Кокан с нама радио тако да је дао простора свима. Основу је дао Сарамаго, али велики дио текста, оно што видите на сцени, стварали смо заједно. Глумци су дописивали своје улоге, уносили своја искуства, критике, ставове о друштву, медијима, власти… И све је то Кокан прихватао и уграђивао у представу. Зато је тако жива, и то искуство вриједи запамтити.
Критикујете и медије. Зашто?
Зато што су, поготово у нашим државама, постали стуб система који ћути. Медији обликују стварност, а код нас је умртвљују. Ми смо наводно дио ЕУ, као и Мађари. Али чим једном уђеш у ЕУ, ауторитарне вође почињу да ућуткују медије.
Шта бисте поручили публици која долази да гледа Смрт на допусту?
Да дођу да гледају поштену, добро направљену представу. Играмо је више од 30 пута, и она сваком изведбом сазријева. Ту је и музика, и пјевање, и ансамбл који дише заједно. Без публике нема ни сазријевања. Ми смо само огледало – ако се насмијете, можда сте нешто препознали у себи.
Разговарала: Миљана Ђурђевић