Стварност некада заиста изгледа као представа без режисера. Између политичких апсурда и друштвених девијација, појављује се позориште које све то претвара у умјетност и смијех. О начину настајања једне представе која у исто вријеме и насмије и заболи, о не тако пријатним искуствима када публика не издржи истину изречену на сцени, али и о раду Сатиричког позоришта „Керемпух“ говори директорица Соња Ковачић.
Само име позоришта „Керемпух“ у први план ставља сатиру. У којој мјери Вас тај жанровски оквир ограничава, или напротив, даје идентитет и предност у односу на друга позоришта?
Па мислим, наравно да и једно и друго, апсолутно. Ограничава нас у смислу да ми не можемо играти неку тешку драму, не можемо играти неки велики наслов типа „Злочин и казна“, типа Толстоја или нешто тако, или неке грчке класике. Рецимо, од класика радимо Молијера, јер је он комедиографског садржаја, па га, наравно, савремено радимо. С те стране, хајде да кажемо да нас „ограничава“, под наводницима. Што се тиче предности, радимо сатиру и комедију. То није чиста комедија, него увијек она мора имати некакав призив сатире или да се бави неким друштвеним феноменом који на комедиографско-сатирички начин преносимо на позорницу.
Данас, нажалост, свједочимо да се многа позоришта боре с финансијским потешкоћама или смањују своје капацитете. Шта држи „Керемпух“ стабилним и снажним у таквим околностима?
Наше позориште чини предиван ансамбл, прије свега са свим људима у техници, у администрацији и управи. Једни без других не можемо. Оно што је за Керемпух специфично, и што је мени најљепше, јесте да је цијело позориште тим. Јер позориште као такво јесте тимски рад и један без другог не можемо. Сви заједно радимо, заједно си помажемо и мислим да је то једна врло фамилијарна и пријатељска атмосфера у нашем казалишту. Мислим да је то велика одлика Казалишта „Керемпух“.
Како изгледа процес настајања једне представе? Колико унапријед планирате и како бирате редитеље и текстове?
Процес тече тако што се унапријед договарају наслови. Прво, зато што ако хоћете квалитетне редатеље, такве редатеље не можете добити од данас до сутра, чак ни од данас до сљедеће године, него по двије, три, а неки пут чак и четири године унапријед. А и неки текст, на примјер, с неким редатељима који можда већ дуго желе нешто или их нешто интригира годинама, па дођу с приједлогом и кажу: „Мислим да то требамо радити, тај ансамбл то заслужује, у том ансамблу постоје ти и ти глумци који то морају играти.“ Или се догоди да у том тренутку постоји неки савремени страни или хрватски текст који је идеалан за наше казалиште. Плус, наручујемо хрватске текстове, значи праизведбе хрватских текстова који су специјално писани за наше казалиште, односно за наш ансамбл. Тако смо прошле године у трећем мјесецу имали праизведбу Мате Матишића „Отац, Кћи и Дух свети“ у режији Јануша Кице, гдје је Јануш Кица први пут радио у Казалишту „Керемпух“. Сљедеће године ћемо имати праизведбу текста који управо сада Ивор Мартинић, пише за казалиште. Режираће Марина Пејновић. Тако да се на разне начине заправо договарају текстови и теме. Не морају бити конкретни текстови, ту су и ауторски пројекти, гдје неки концепт већ постоји и такви пројекти се морају унапријед наручивати, да би редитељ и драматург расписали театрални пројекат. Ако се ради адаптација романа, онда је јако важно да постоји готов драмски текст. Такве ствари наручујемо двије до три године унапријед. Прво, да се регулишу ауторска права. А друго, да драматурзи заједно с редатељем имају довољно времена да распишу драматизацију. Јер добра адаптација романа се не може направити за два-три мјесеца. По мени је то година дана посла — да постоји прва, друга и трећа рука, и да онда добијемо финални производ, спреман за прву пробу.
Представа је пуна музике, плеса, смијеха, а главна тема је смрт. Скрећу ли ти комплексни аудио-визуелни ефекти фокус публике од онога што је суштина сатире? Гдје је та линија између смијеха и критике?
Па, сатира је ту да нас „боцне“, и много пута људи мисле да, ако иду у сатиричко позориште, морају само да се смију. Да, морамо се смијати, али сатира прије свега треба да те натјера да се запиташ. Да нешто осјетиш, да одеш кући и размишљаш о ономе што си чуо на представи. Наравно, да у креацији репертоара балансирамо између озбиљнијих, „оштријих“ представа које те натјерају на размишљање и оних лакших. На примјер, сада смо имали премијеру у деветом мјесецу „Алан Форд“. Потпуно лудило! Осим што је била распродана прије саме премијере, представа је до краја године потпуно распродана, са листама чекања. Иако је и „Алан Форд“ сатира, врло оштро боде и политику и политичаре. Али то ради на један лакши, духовитији начин, па и само име привуче публику. Такви наслови, као што су „Алан Форд“ или „Убиство у Оријент експресу“, доведу у позориште људе који можда никад нису били или нису дуго били. То је велика вриједност таквих комада.
Сатира неминовно улази и у политику и у међуљудске односе, у генерацијске јазове и многе друге теме. Да ли сте због текста или осјетљивости теме представе некада имали отпор или несвакидашње реакције публике?
Јесмо. Када смо са Селмом Спахић радили „Укроћену горопадницу“, бавили смо се положајем жене и неки нису могли поднијети истине које су се чуле са сцене. Исто тако, у представи Мате Матишића, који је врло „опасан“ писац, бавимо се озбиљним стварима које је некима тешко чути. И то је наш задатак — да публика реагује, да не изађе равнодушна.
Позориште „Керемпух“ је често гост на регионалним сценама. Како изгледају та искуства?
Прошле године смо били у Темишвару, у Румунији, са представом „Укроћена горопадница“ у режији Селме Спахић, и морам признати да је прошло фантастично. Титлови су били одлични јер смо пуно радили на њима, а публика је представу испратила стојећим овацијама. За сада смо више по регији, али се надам да ћемо ићи и на неке веће фестивале.
Више пута сте учествовали на Интернационалним театарским сусретима у Брчком. Шта Вас изнова враћа овом фестивалу?
Ја сам прије радила у Градском драмском казалишту „Гавела“ од 1996. године и не знам ни сама колико сам пута била у Брчком, што са „Гавелом“ и сада са „Керемпухом“. Сваке године долазимо, и увијек све функционише савршено (организационо, технички, сценски). Публика је увијек фантастична, дворана пуна до посљедњег мјеста. И што је најважније, ово је фестивал озбиљних позоришта и озбиљних тема.
Разговарала:Марија Радић