Toni Mihajlovski donosi lik Srete u komediji „Narodni poslanik“ Branislava Nušića, u režiji Egona Savina, kroz mješavinu komike, ironije i gorke istine o društvu koje se nije mnogo promijenilo. Njegov Sreta je istovremeno lukav i šarmantan, oličenje prepoznatljivih „muljatora“ koji opstaju u svakom vremenu. U razgovoru nakon predstave, Mihajlovski otkriva kako je pristupio ovom slojevitom liku, što ga je naučio rad na Nušiću i zašto vjeruje da je ova komedija i dalje porazno savremena.
Kako se osjećate odmah nakon izvedbe – koliko Vam je ova predstava zahtjevna fizički i emocionalno?
Pa kao i svaka predstava. Mislim, zahteva punu koncentraciju, zahteva posvećenost i odgovornost ka publici. Ona na izgled izgleda mala, slatka, ali treba dosta energije. Mislim da je to nešto što je kao neki brzi roller-coaster, recimo ako Nušića, obično „Poslanika“, smo naučili da gledamo dva, dva i po sata. Ovdje ga vidimo za 75 minuta. I to je nešto što je majstorija Egona Savina.
Lik Srete je vrlo živopisan i slojevit. Kako ste ga Vi izgradili i koje su bile ključne tačke u njegovom oblikovanju?
Sreta je i dan danas prisutan ovde, to su oni muljatori, to su oni namazani likovi, to su robijaši koji su pošteni, kao neki oksimoron, znaš, nevini robijaš, milostivi dželat, časni lopov i te stvari. Nešto, Sreta mislim da je baš takav lik. Prvo, neverovatno je koliko je to rano i odavno napisao Nušić, ali takvih i dan danas prepoznajemo. Maltene, danas ne možete ni jednu ujdurmu, pa čak ni izbore da napravite ako nemate bar deset njih kao Sreta.
Koliko je režija Egona Savina promijenila način na koji danas čitamo Nušića i njegove likove?
Pa recimo, ako tamo zamislite da ima negde petnaest–devetnaest likova, a mi smo se sveli na pet, onda je to stvarno sasekao u srž. Obično smo navikli da Nušića igramo na kerefekama i da je to malo više plauzibilno, da se pokazuje, kao da se podcrtava i podražava. Ovdje je Eugen to sasekao i došlo je do neke normalnosti u igranju Nušićevog „Poslanika“.
„Narodni poslanik“ je pisan prije više od jednog vijeka, ali i dalje zvuči kao da opisuje današnjicu. Zašto mislite da je Nušić i dalje toliko savremen?
To je poražavajuće za nas, da se mi nismo promenili ni kao ljudi, ni kao društvo, ni kao mentalitet. Da su te iste rečenice i dan danas aktuelne toliko kao da ih je juče napisao. A verujem da se nećemo promeniti, pošto je vreme pokazalo pre nekih sto godina da je ovo definicija nas, neka naša vertikala, horizontala. Još strašnije, još poražavajuće – mi nismo evoluirali, samo što je sve ovo što je napisao Nušić danas pod okriljem demokratije.
Postoji li trenutak u predstavi koji za Vas nosi najjaču poruku, onu koja bi trebala najdublje doprijeti do publike?
Ako uzmemo nekoliko rečenica, kao recimo: „Laž, ovaj narod treba lagati. Ti što ga više lažeš, on ti više veruje.“ To je neverovatno koliko je aktuelno danas. Ili ona rečenica Spirina kada kaže: „Ti misliš kao nekada, kad nekoga mrziš da je to bilo do smrti, do istrage. Ne, danas to nije tako. Danas su ove partije ortaci u svim biznisima.“ Neverovatno je kako je on bio proročki nastrojen, pritom je sve ovo napisao sa devetnaest godina.
Šta Vam je kao glumcu donio ovaj rad na Nušiću – jeste li možda nešto novo naučili o sebi kroz ovaj proces?
Pa da, naučio sam da nisam ja možda glavni u svemu što kažem i da nisam najpametniji, i da uvek postoji neko drugo viđenje stvari od onoga na što smo navikli. Razbio mi je neki stereotip o igranju, to je ono glavno što sam naučio. Sada drugačije doživljavam Nušića, vidim ga drugačije i mislim da on može totalno da se prevede u ovo današnje doba i da se ‘okomoti’. Ne morate da igrate da je to 1920-neka godina, nego da je to danas.
Nušić je poznat po humoru koji „bode“, ali ne vrijeđa. Koliko je teško danas održati tu mjeru između ironije i ozbiljnosti?
Ne postoji ni jedna psovka u ovom tekstu. To je prosto danas nemoguće u dramaturgiji zamisliti, posebno u američkoj, a čak i u našoj, da se ne opsuje na svake dve, tri rečenice. Ovde nema ni jedne lascivne reči. Takva čistoća – to je ono vrhunsko majstorstvo, kad nekome kažete da je glup, a da ne upotrebite reč „glup“.
Razgovarao: Amar Husejnović