Тешко је донијети одлуку. Мада, још је теже ћутати пред неправдом, гледати како над нама владају плитки, а одлучују недостојни. Када се све може купити, осим савјести. Када власт постаје позориште, а позориште истина. Сви смо помало Јеврем. Пристајемо на компромис, на ћутање, на страх. У том свијету, пуном лажи и кукавичлука, једна жена диже глас. Даница. Једина која има снагу да се супротстави, не зато што је моћна, већ зато што је морална. У њеном одласку крије се најгласнија истина Нушићевог текста. У улози Данице публици се обратила Дарја Ризова, глумица Македонског народног театра из Скопља.
Шта кроз улогу Данице, писац покушава да нам поручи?
Нушић је увијек актуелан. Писао је прије много година, а ми се и данас бавимо истим тим проблемима и истим темама. Млади живе у једном посебном систему, који је свима очигледан. Међутим, моја улога, Даница, представља крик младе генерације, отпор који се пружа на све оно нечасно, па макар то био и њен отац. Управо то говори о једној гласној моралној свијести Данице.
Како је дошло до тога да представа добије другачији крај?
У изворном тексту, истина, представа се завршава помирењем између оца и ћерке. Међутим, наша представа има другачији крај. Нема помирења. Даница напушта своју породицу са презиром. У лице оцу говори да је он један корумпирани бедник. Порука представе и јесте да не треба да будемо људи који ће да раде само за свој лични и политички интерес, већ за добро за народ.
Отац у Даници изазива бунт, али упркос томе, она у више од пола представе понаша се послушно, зашто?
Јер испитује његове границе. Она пушта оца да види докле то неразумијевање иде и упорно даје нове шансе. Границу поставља тек када је кап прелила чашу. Вјеридбом показује своју „непослушност“. У цијелом систему обмане, манипулације, политичких и личних интереса, Даница искреност препознаје само у љубави.
Колико су Вама блиски обрасци понашања у Јевремовој породици?
Мени није било тешко да глумим ову улогу, јер је то све познато. Поступила бих исто као Даница и драго ми је да сам глумила баш ту улогу.
Како је сарадња са режисером обликовала Вашу интерпретацију улоге, како сте реаговали на измјене и новине?
Прије свега морам рећи да је предивно радити са редитељем Егоном. Сви смо били одушевљени савршено концептуално уређеном адаптацијом и драматизацијом, али и уопште представом „Народни посланик“. Кад сам видјела да он прави представу са само петоро људи, а текст знам да је обиман, посумњала сам да ће уопште бити могуће извести представу. Међутим, када смо прочитали и почели да радимо, када смо чули концепт и идеју онда је било много лако и, штавише, инспиративно. Одличну сарадњу сам имала са режисером јер смо се разумјели око тога да ово не треба да буде јефтина комедија, са јефтиним форама, већ да све буде у складу са стилом текста Бранислава Нушића.
По чему се ова улога разликује од Ваших претхоних улога?
Имам 38 година и за сво то вријеме стигла сам да глумим у доста различитих представа. Међу њима доста класичних текстова, али режираних на савремен начин, напримјер од Чехова или Шекспира. Ова улога савршено се уклапа у мој избор, иначе волим да сваки пут пробам нешто ново.
У којој мјери Вам језичка баријера представља проблем? Ствара ли то јаз између Вас и публике?
Сада не. Играла сам у позориштима у Сарајеву и Зеници. Истина, на почетку ми је било мало чудно, али послије сам престала да размишљам о томе јер сам причала са публиком на македонском. Мало времена треба да публика уђе у штос, да се додатно концентришете и онда нема проблема при разумијевању. Ја сам иначе у Брчком трећи пут. Први пут када сам била, добила сам награду за најбољу младу глумицу, због чега сам посебно срећна. Кажу ми да сам постала домаћа овдје у Брчком. Мени је лијепо, добра публика и добро гостопримство. Драго ми је што увијек носим лијепе успомене.
Разговарала: Марија Радић