Отворена и искрена прича о животу
У оквиру позоришног фестивала у Брчком, публика је већ прве вечери имала прилику да погледа представу „Људи од воска“, у којој једну од улога тумачи глумац Никола Кнежевић. Иако млад, његова каријера је већ запажена кроз улоге у позоришту, као и у неколико мањих улога у телевизијским и филмским остварењима. Кнежевић нам говори о сарадњи са редитељем Иваном Вањом Алачем, својој улози у представи „Људи од воска“, али и својим глумачким сновима.
Како вам је у Брчком? И да ли бисте се могли укратко представити нашим читаоцима?
У представи „Људи од воска“ играм господина из српске амбасаде. У Брчком се осећам заиста лепо, посебно због публике која је потпуно разумела представу и нашу игру. Такав однос са публиком даје смисао позоришту.
Када сте први пут добили текст, како сте прихватили своју улогу?
Неки од нас млађих студирали су на Академији уметности у Новом Саду заједно са редитељем Иваном Вањом Алачем. А и старији глумци га добро познају из позоришта. Он је, да не причам уместо њега, понудио позоришту три текста, а највише је желео да ради „Људе од воска“. Ми смо то као ансамбл прихватили јер је текст диван — описује живот, отворено и искрено. Писац великог срца нам дозвољава да се питамо шта је стварно, а шта није, у томе што је написано. Убрзо смо добили текст и сазнали да ћемо радити управо ту представу.
Како је бити у улози амбасадора?
Тај лик је у служби приче. Све мање улоге у представи постоје да би помогле главном јунаку да исприча своју причу. Ми, споредни ликови, својим појавама и креацијама градимо ту причу. Моја улога, мада мала, доприноси целокупној структури и мени то не смета. Напротив, срећан сам што сам део ове приче и што радим са редитељом Иваном Вањом Алачем.
Представа говори о друштвеним аномалијама. Чини се да сте то веома добро пренијели на сцену.
Хвала вам. Баш је недавно колега Ристовски на једном округлом столу рекао да је лик Јозе данас човек у оделу који одлучује о важним стварима, а почео је од шверца и ситних радњи. То је слика нашег времена – како неки такви људи напредују.
Представа има релативно младу глумачку екипу и на сцени изгледате веома уиграно. Да ли то представу чини посебном или је то уобичајено?
То најбоље публика процењује. Ми смо се трудили. Лепота представе је у томе што су различити глумци, различитих генерација, а ипак делујемо као једно. То је прави ансамбл, што ову представу чини посебном.
Jош увек сте млад глумац. Колико сте до сада одиграли представа? Опробали сте се и на телевизији и филму?
Хвала вам на томе „млад“. До сада сам одиграо седам или осам представа у Народном позоришту у Сомбору, а ту су и нека „ускакања“ уколико колега не може да игра. Играо сам и у „Мадленијануму“, као и у „Српском народном позоришту“ у Новом Саду. На телевизији и филму сам се појављивао у мањим улогама, чак и само у сценама, али ми је то било важно искуство. За даље – видећемо.
Шта вам као глумцу више „лежи“ – позоришне даске или камера?
Обе форме имају своје чари. Нисам још имао неку већу улогу пред камером која би ми била прави глумачки изазов. Али у позоришту – то је живи сусрет са публиком, размена енергије, нешто што се не може поновити. Ниједна представа није иста, а свака публика је другачија.
Имате ли глумачке жеље? Роле које бисте волели да одиграте?
Волео бих да играм Шекспира, рецимо Хамлета. То ми је једна од већих жеља. А ако већ сањам – волео бих да једног дана радим са Педром Алмодоваром. Знам, делује као немогуће, али ко зна… Увек кажу: „Знај шта желиш – можда ти се и оствари.“
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фотографија: Драган Деановић