U gradu gdje kazalište ima puls, svaka nova predstava nosi i kap tradicije i tračak pobune.
Ljudi od voska Mate Matišića, u režiji Ivana Vanje Alača, stigli su na somborsku scenu kao susret istine i iluzije, krhkosti i istrajnosti. O toj smjesi voska i vatre, o stvaranju, hrabrosti i publici koja vjeruje teatru, govori nam tiho, ali postojano, Bojana Kovačević, čuvarica duha somborskog kazališta.
Kako je predstava “Ljudi od voska“ došla na repertoar Narodnog pozorišta Sombor? Je li inicijalni impuls došao iz kuće, od redatelja ili iz zajedničkog razgovora o repertoarskoj strategiji?
Pa svakako iz zajedničkog razgovora. Mi smo se dogovarali sa Ivanom Vanjom Alačem da svakako radi i da režira kod nas. On je nudio neki svoj predlog, mi smo imali neke svoje ideje, tako smo zajedno došli do Mate Matišića i do same drame “Ljudi od voska”. Onda smo kontaktirali Matu i sa njim zaista stvorili jedno divno, sad već mogu da kažem i prijateljstvo, i odlučili se da zaista to bude taj komad.
Koji su motivi stajali iza odluke da se postavi upravo tekst Mate Matišića? Je li vas privukla tematska aktualnost, dramska struktura ili autorov pogled na suvremenog čovjeka?
Moj prvi utisak, kad sam prvi put pročitala tekst, je bio sam kvalitet tog dramskog teksta. Sad sve ono naknadno o čemu možemo da razgovaramo, a to je da li je ta priča bazirana na istinitim događajima… Mislim, to su sve neke kao spoljne stvari koje nas nisu preterano zanimale. Početak je bio sam kvalitet tog dramskog teksta, sama šarenolikost tih likova, jedna lepeza karaktera i izazov u smislu da verujemo da imamo ansambl koji to može da odigra.
Kako se ovaj naslov uklapa u širu repertoarsku sliku Narodnog pozorišta Sombor, postoji li “nit” koja povezuje vaše trenutne naslove?
Pa mi se trudimo svakako da budemo u svakom momentu savremeni, aktuelni i u smislu izbora reditelja, i u smislu izbora tekstova i u smislu da to bude izazovno za same glumce, dakle da se njima stavljaju neke nove, nazovimo prepreke, da bi oni prosto rasli, čime i sam ansambl raste. Tako da u tom smislu mislim da se uklapa u jedan, ajde usudit ću se da kažem, hrabar repertoar.
Kako je došlo do suradnje s Ivanom Vanjom Alačem i što vas je u njegovom pristupu uvjerilo da je on pravi redatelj za ovaj tekst?
Mi smo prvo zapravo stupili u kontakt sa Ivanom Vanjom Alačem, a onda smo naknadno odlučili da radimo ovaj tekst. Svakako njegova mladost, ali i nepovršnost, inteligencija, mladalačka radoznalost i intuicija da je to momak slične pozorišne duše kakva je pozorišna duša Narodnog pozorišta Sombor.
Kako biste opisali proces rada na Ljudima od voska, energiju ansambla, atmosferu na probama i spremnost da se otvore teške teme koje predstava nosi?
Lako i glatko je sve išlo. I sad mislim da je to opet do pisca. Što on tim vrlo teškim temama vrlo nekako pitko pristupa. Naravno, radilo se po delovima – kako predstava ima tri dela, tako su i probe bile podeljene. Ali se to nekako vrlo brzo videlo da će to biti jedna dobra celina.
Kako publika u Somboru reagira na ovakav repertoar? Ozbiljan, zahtjevan, ali emotivno snažan.
Ja pošto sam rođena Somborka, znam da prosto Somborci odrastaju i žive uz pozorište, sa pozorištem i za pozorište. Tako da, ja stvarno mogu da budem presrećna što mi imamo redovno pune sale i na našim repriznim igranjima, što nekako Somborci žive zajedno sa svojim pozorištem, ali što imamo puno ljudi i puno publike iz regiona koja nam dolazi, kako iz Srbije, tako i iz drugih zemalja.
Narodno pozorište Sombor ima dugu tradiciju i reputaciju jedne od najvažnijih scena u zemlji. Koliko je ta tradicija opterećenje, a koliko inspiracija u svakodnevnom radu?
Pa jeste opterećenje ili odgovornost. Mislim, ne znam kako bih to bolje definisala. Ali svakako je i konstantan izazov i vi u svakom potezu se trudite da budete bar sa tim nivoom na kom je pozorište i da stalno pokušavate da to nekako gurate na bolje, na više. I nekako opet ajde neskromno da kažem da mislim da uspevamo i u ovim vrlo nesrećnim i čudnim vremenima. Da se nekako držimo toga i to je opet i do kolektiva, i do kuće, i do ansambla, da se stalno stvari guraju na bolje, da iako nemamo dovoljno sredstava da se sve nekako to premosti.
Koliko je važno održavati prisutnost na festivalima poput ovog u Brčkom?
Mi generalno dosta gostujemo i dosta putujemo po festivalima. I to nam užasno mnogo znači, mislim svim glumcima i svim tehničarima, svim zaposlenim u pozorištu, jako puno znače ti kontakti sa drugim kolegama, to upoređivanje iskustava, to je nešto što je stvarno dragoceno. Mi smo na ovom festivalu poslednji put bili pre dve godine i stvarno se uvijek divno osjećamo i da gledamo neke druge kolege i da neke druge kolege gledaju nas i da posle sa njima o tome razgovaramo. Mislim da je to dragoceno za svako pozorište.
Razgovarala: Ena Gluhaković
Foto: Dragan Deanović