Драмски комад “Мајка” Камерног театра 55 у Сарајеву дио је театарске “породичне” трилогије, раме уз раме са ,,Сином”, као и ,,Оцем” који је у продукцији Атељеа 212, такође, био приказан на овогодишњим Интернационалним театарским сусретима у Брчко Дистрикту. Премда се сва три комада баве међуљудским односима унутар породице и борбама, страховима, надањима, траумама, које ти односи изискују, можда и најважнији сегмент свега тога управо јесте потрага за индивидуалношћу. Како из колективног отићи у лично? Из фамилијарног у интимно? Како пронаћи своју улогу у свијету изван породичног гнијезда, онда када оно бива расуто? Како поново од мајке постати жена?
Иако ово јесте представа чија срж је у односима – партнерским, родитељским, брачним – она је, ипак, највише о односу у себи; о проналажењу односа са самим собом. У нашем друштву не само да се не говори о психолошким потешкоћама које произлазе из родитељских веза на релацији мајка-дијете, него се и симбол мајке као некога ко све даје и треба да даје за своје дијете поставља на пијадестал као херојски и нормативан чин. Због тога, када дође до тренутка о коме говори ова представа – одласка дјеце из куће и физичког напуштања родитеља – многе жене се нађу изгубљене управо због тога што су смисао свог живота пронашле у калупу мајке, што им је друштво у великој мјери и издиктирало. То растројство беспрекорно је дочарано глумом Татјане Шојић у главној улози, гдје је њен душевни јаук могуће прочитати како на лицу, тако и у компулзивној и неуротичној гестуалности. Ово је прича о борби жене да се што држе задржи у улози мајке, оне која је неопходна, потребна, без које дијете не би могло само. Међутим, то наравно не само да није могуће, него је и збуњујуће за дијете, али и себично, а тај се себичлук прикрива иза плашта пребацивања кривице на незахвалност дјетета. Мајка, коначно, мора да се суочи са питањем: постоји ли сврха изван мајчинста онда када дијете постане самостално? Мајке толико свог живота посвећују одгоју и потребама дјетета да на том путу забораве да нису више везани пупчаном врпцом и да су и саме посебне индивидуе у овом космосу.
Мотив њене изгубљености, њених страхова и бојазни, испливава на површину онда када она остаје сама у кући. Како је цијели њен живот њен животни позив био позив мајке, она се сада сучељава са протоком времена које нема чиме да испуни (са свим тим сатима о којима чита у нимало случајно поменутом роману Вирџиније Вулф). Она је савршено добро знала шта да ради као мајка (направи дјеци ручак, кафу, спреми их за школу..) и имала установљену рутину по којој се кретао њен дотадашњи живот. Међутим, она не зна шта да ради као Она, самостално биће, без епитета Мајка, са сопственим интересовањима и хобијима. Увијек је знала шта треба да уради за дјецу, али не зна шта треба да уради за себе, јер никада није ни пронашла себе (изван оквира мајчинске улоге). Усљед тога, она заточена у четири зида, одлази у претјерано размишљање које почиње да обилује сумњама и маничним досеткама: шта ако ме син заборави и остави заувијек, шта ако никад не поправим однос са мужем, шта ако ме тај муж вара, шта ако синовљева дјевојка одвоји тог сина од мене… Овакве мисли, за особу која је ступила у контакт са собом и познаје своју нутрину, жеље и потребе, не би биле предмет преокупације. Међутим, већина жена након дјетета, заборави да су Оне и метаморфишу се само у Мајке и када та улога више није потребна не знају како да одиграју свој удио у овом животу.
Сценографија је сведена, али доста промишљена и успијева да пренесе поруку са само два реквизита: јастуцима и лампом. Јастуци на позорници служе као вишеструки мотив: са једне стране представљају дневни боравак, као просторију у коју се наша мајка учаурила, али и њен дневни боравак у глави у који никог не пушта да уђе него пригушава своје унутрашње крикове јастуцима стварајући тако привидно савршено сталожену фасаду. Са друге стране, јастуци су битан мотив у контексту љубави као гушења: може ли превише љубави да угуши другу особу? Да ли би посесивна љубав уопште требало да буде императив? Може ли љубави икада да буде превише? Је ли претјерана љубав заправо гушење слободе? Уколико саспемо неограничену количину воде у ријеку, она неће постати океан, него ће потопити све око себе. Тако је и са људима. Чини се да је ова представа неопходна како би показала битност дозирања блискости. Његовање блискости на начин на који она не представља само рутину него изградњу односа кроз здраву љубав и комуникацију, уз постојање сопственог живота.
Та рутина, колотечина и једноличост живота оличене су у свеприсутном сивилу на позорници: у уређењу дома, одабиру намјештаја, начину облачења. Чак и онда када покуша да изађе из тог неподношљивог сивила (куповина црвене хаљине), та идеја, усљед страха и нетактилности са сопственим Ја, брзо бива угушена и сматра се смијешном и сулудом, као да су мајке увјерене да није за њих да имају свој живот, да се сређују, да буду лијепе, да се забаве него искључиво да пазе на своју дјецу. Овакво размишљање не само да је погубно за мајку, него је погубно и за дијете, што је у директној противријечности са мајчинском безусловном љубављу. Та животна истовјетност из дана у дан и њено пољуљано стање свијести, исказане су кроз стално улажење и излажење чланова породице кроз стан, без неког задржавања и без времена за њу, док она остаје на једном мјесту у нади да ће се неко зауставити. Оваква редитељска рјешења доприносе збуњености публике пред тим шта је стварност, а шта фикција и продукт њених страхова, и креирају атмосферу опште сметености. Тако нам редитељ дозвољава да продремо у ентеријер главе ове мајке, али и већине мајки овог свијета. Поред свих географских дистанци и културолошких разлика, чини се да постоји универзални архетип оца и мајке и да се он не разликује много од мјеста до мјеста. Док смо навикнути да је мајчинска љубав безусловна, очева љубав мора да се заслужи. Али може ли мајка уопште безусловно да воли дијете, уколико прво безусловно не воли себе?
“Сама суштина мајчинске љубави је брига за дјетињи раст, а то значи да она мора жељети да се дијете одвоји од ње. Мајка мора не само толерисати, већ и жељети и потпомагати дјететово одвајање. Тек у тој фази мајчинска љубав постаје тако тежак задатак да захтјева несебичност и способност да се даде све, а да се не жели ништа осим среће љубљеног дјетета. Само жена стварно способна за љубав, која стоји чврсто на властитим ногама, може вољети кад се дијете налази у процесу одвајања.”
Ерих Фром, књига “Умеће љубави”
Пише: Ведрана Богдановић, портал “Хоћу у позориште”
Фото: Дејан Ђурковић