Тежак је, храбар и изузетно изазован процес мимоићи се са очекивањима публике и понудити им ново учитавање драмског текста Душана Ковачевића “Маратонци трче почасни круг” који има култни статус, првенствено због свима нашироко познатог филма Слободана Шијана чије се реплике цитирају и годинама касније. Иако многи нису упознати ни са постојањем драмског комада, ова представа излази изван маргина њега нудећи једно нову форму и перспективу која је дуг временски период била потпуно занемаривана, у корист предности другоразредне хумористичке ноте.
У вријеме када је изашло ово дјело је, поред свих својих доскочица и црнохуморне забаве, имало и једну изузетно политичку конотацију и настало је као продукт Ковачевићеве потребе да раскринка вео тадашњег халапљивог друштва. Његова иницијална замисао била је предочити скицу власти у том периоду, кроз рефлексију смрти прастарог Пантелије (читај: Тита) и његове дјеце-насљедника (читај: државе) који од те смрти покушавају што више да уграбе за себе и на њој профитирају производећи међусобну борбу, сплетке и низ трагикомичних ситуација. Тако остаје једно опште мишљење да је Ковачевић понудио пророчанство распада Југославије, који је касније услиједио. Сходно томе, у контексту ове изведбе у адаптацији и режији Оље Ђорђевић, чини се доста значајним нагласити одлуку да се задржи изворни језик, српски (за разлику од, напримјер, маратонаца на адаптираном ијекавском говору, које је поставила Ива Милошевић у загребачком позоришту Керемпух 2015. године) додатно тако хранећи и дајући подстрек пробуђеном духу југоносталгије.
Свима нам је добра позната прича о декадентном моралу породице Топаловић, која представља огледало културолошког менталитета наших регионалних простора, истичући се кроз призму похлепе. То је прича о дифункционалној породици, која профитира на туђој несрећи и смрти (па чак исту жељно ишчекује и радује јој се, док се своје кобно плаши), водећи погребничко предузеће опстало дуги низ година на преварама и мутним радњама. Како то обично бива, њени чланови не посједују фундаментално образовање, али зарађују високо изнад просјека, премда никад засићени и у сталној помами за новим упливима новца. Мушкарци су представљени као главе породице, стављени у фокус, док су жене спорадичне и третирају се само као намјештај. Узимајући све ово у обзир, јасно је уочљиво да нисмо много одмакли од 1972. године и коресподенција са данашњим друштвом је (као и у изведби ,,Народног непријатеља” ноћ раније) више него актуелна.
У овом осјечком тумачењу, редитељка се одлучила за потпуно деконструкцију досадашњег наратива, стварајући шекспировски мотив представе у представи: на почетку она на сцену изводи двије нараторке, једине жене у овом комаду, које нам нуде другачију перцепцију, упозоравајући нас да не очекујемо пуко подражавање филма. Ове глумице покрећу дискурс тема заснованих на третирању и позицији жена у овом претежно мушком свијету заснованом на патријархалним обичајима и принципима насиља, смрти и омаловажавања женског рода. Сав хумор који дуги низ година засмијава ово наше друштво црпи се из малограђанског понашања мушких актера представе, које је дубоко уплетено у поре породично-социјалних односа балканског поднебља. Стога је, пак, неизоставно запитати се да ли се публика смије, јер препознаје театар апсурда или просто само јер препознаје себе у његовим ликовима. Иако представа отвара доста важну проблематику, противећи се улози коју жене имају у топаловићевском секстистичком окружењу, она, ипак, остаје на линији одлуке да се том проблематиком бави на један свијетао и комичан начин.
Нарочито је инвентивна изградња представе на метатеатру и водвиљу. Она обилује сонговима, у најнеочекиванијим моментима, одлазећи тако у гротеску, пародију и карикирање. То је једна врста комике израсле на музици и сценском покрету преувеличане наказности. Један важан фрагмент представља и увођење новог медија – сјајно снимљеног филма унутар представе, поново заснованог на апсурдности (међутим, поставља се питање његовог трајања у позоришту које јесте и треба да буде умјетност тренутка).
Отварање новог руха које говори о улози жене у топаловићевском (и нашем) друшту важан је и иновативан подвиг. Међутим, стиче се утисак да се плаши да оде искорак даље, остајући, у корист хумора, на површини и плошном приказу ових тешких тема. Одлука да се говори о обезвријеђивању жена, кроз комедију, изискује бојазан од неразумијевања публике, и даље на доста подсвјесном нивоу патријархалне, која ће се можда добро исмијати, али не и пропитати.
Пише: Ведрана Богдановић
Фото: Драган Деановић