Премијером представе „Три приказивања Бога“ аутора и редитеља Алеша Курта Народно позориште Тузла је обележило јубилеј ове позоришне куће – 75 година постојања!
Можемо ли у екстремној ситуацији видети Бога? Питање које се провлачи током читаве драме о монструозности зла какву само човек може приредити! Три једночинке осликане кроз битку за Стаљинград, логор Аушвиц и Голи оток засноване на брехтовским идејама о деконструкцији позоришне илузије, преплићу се у драми која говори о крајњим границама човека. Зашто баш ова представа, као и поглед на босанскохерцеговачку позоришну будућност, била је тема разговора са Мирзом Ћатибушићем, директором Народног позоришта Тузла.
Једном речју може се рећи да је то био више инстикт него резултат неког мудрог планирања који и није баш могућ, нарочито не у позоришту, а поготово не у босанскохерцеговачким околностима где је веома незахвално планирати. Ипак је за све кривац аутор и редитељ представе Алеш Курт. Наша дивна сарадња на представи „Крекетање“ је остварила невероватан успех. Са њом смо учествовали и на „Стеријном позорју“, затим на фестивалу „МЕСС“, па у Скопљу и тако даље, и тај успех је, заправо, био и један почетак љубавне везе између Алеша Курта и Народног позоришта Тузла. Тако да смо по завршетку тог пројекта одмах почели да планирамо рад на следећем пројекту. У то време је Алеш има текст који је био у развоју и из тога се родила управо ова представа „Три приказивања Бога“! На самом почетку то уопште није био драмски текст већ једна креативна идеја једног врхунског редитеља коју сам, на основу властитог продуцентског инстикта и прихватио! Нека позитивна енергија која је изашла из тога, уз сплет сретних околности, и добили смо прилику да тај текст планирамо као премијеру коју смо поставили за рођендан позоришта.
Морам да нагласим да у време настанка текста нисмо имали ситуацију у Украјини, нити је била ова страхота у Гази, али на жалост врло често стварност надигра имагинацију. И некако нам се све посложило. Публика је са посебном емоцијом посматрала представу у којој се говори о ужасима рата и са једном претпоставком стварности у којој живимо. Нама је то једна врста награде за онај инстикт који смо имали кад смо се одлучили упустити у овај пројекат без праве слике како ће то све на крају да изгледа! И ја сам веома срећан што је то на крају све тако испало!
Када је реч о самом јубилеју, чврсто смо одлучили да неће бити никаквих округлих столова нити посебних прес конференција јер сматрам да све што је мимо сцене, када је позориште у питању, је заправо вишак. Водимо се идејом да све оно што желимо да разговарамо, једноставо, то буде управо на сцени како би наше представе говориле за нас! Морам да признам да вешто избегавам питања на тему који су ваши проблеми и у каквим условима позориште радите. Радије бирам пројекте који говоре о нама.
Верујем да сте у току стварања имали визију коме ће ова представа бити намењена!?
Ми данас живимо у једном специфичном времену модерних технологија, брзог протока информација, сво светско знање је на два „клика“ од нас али плашим се да смо отупели. Бојим се да губимо људскост и оно што је мени као глумцу и уметнику најважније, бојим се да губимо емпатију, саосећање, да нам жртве постају статистички параметри, да немамо простора да сазнамо имена жртава, шта су у животу волели да једу, да раде, које су им биле бриге, радости и друго. Све нам се своди на то да нам се информације брзо смењују и у свему томе престали смо да будемо људи! Не можемо бити роботи. Дистанца у комуникацији која је путем друштвених мрежа омогућена овим генерацијама заправо одузима емпатију. Лакше ми је да вас мрзим ако вас нисам срео у животу. А заправо је доста теже да вам кажем било шта ружно када се гледамо лицем у лице. Стога ова наша представа има један едукативни карактер. Алеш је врло мудро изабрао три препознатљиве тачке у нашој историјској прошлости које релативно овлаш познајемо али нам је непозната она људска прича из свега тога. Алеш је тим ликовима на сцени подарио људскост што се показало као изузетно едукативно, нарочито за ове младе генерације.
Морам да истакнем да о трећем чину, који говори о Голом отоку и који је историјски најсвежији, заправо знамо веома мало. Људи који су преживели то искуство Голог отока нису смели да говоре о томе како би ми могли да стекнемо праву слику тог злочина. Због тога је Алеш прибегао истраживачком раду те смо дошли до података да је тамо био и импозантан број одржаних премијера позоришних представа. Дошли смо и до једног текста за одржану представу на Голом отоку која се звала „Побуна которских морнара“. Чак смо дошли и до једне занимљиве приче о Шабану Бајрамовићу који је такође преживео страхоте Голог отока. Све то је отворило једну врло занимљиву перцепцију коју шира јавност до сада није имала. Још једна драж у свему томе је што смо се на један пионирски начин позабавили том тематиком, а нарочито што све то долази из Тузле која важи за један прогресивни град у којем не постоје табу теме. Тузла је пример како једно позориште може да буде и народно и експериментално и активистичко те нам је посебно драго што унутар ове представе имамо све оно што нас чини нама!
Можемо ли рећи да је то што нас чини нама и неговање домаћег аутора у НП Тузла?
Морам да вам кажем да веома презирем декларативни патриотизам. Ма како то неко доживљавао. Чини ми се да смо до те мере излизали ту врсту патриотизма и од ње направили флоскуларијум да је многима постало мука од тога. Можемо патриотизам посматрати и на другачији начин. Мени је несхватљиво да неко може да буде патриота а да баца смеће и загађује природу. Култура није позориште. Позориште је уметност. Култура је од онога како се односимо према немоћнима, преко тога како чувамо јавну имовину па до онога како смо обзирни. И у том смислу, простор где ја себе доживљавам патриотом јесте да инвестирамо у домаће снаге. Сећате се оне акције „купујмо домаће“? Ни позориште не треба да буде имуно од такве врсте иницијативе. Најлакше је бавити се Мешом Селимовићем, Ивом Андрићем, Дервишом Сушићем и другима. То су наши класици који заслужују да их имамо на репертоару. Ово се односи и на домаће и на регионалне великане јер се сви налазимо на истом говорном подручју у којем се врло добро разумемо. Поставља се питање како даље? Неће нови Меша Селимовић пасти са неба. Морамо дати прилику неком новом писцу који ће да постави свој текст на професионалној сцени па да заједничким трудом и радом сутра имамо неке нове класике. Из тог разлога ми у Народном позоришту Тузла већ неколико година уназад преферирамо домаћег аутора и домаћи текст јер то је неминовност и наша обавеза без које нам нема будућности! На глобалном нивоу врло мало радимо на томе. Не користимо довољно фестивале, као што је и овај брчански, да на ту тему причамо како би дошли до решења у ком правцу видимо босанскохерцеговачка позоришта у некој даљој будућности!
У Народном позоришту Тузла постојала је идеја да се оформи једно посебно позориште које би укључило и ујединило сва околна места. Постоји ли таква идеја још увек?
На подручју Тузланског кантона постоји једино професионално позориште управо у Тузли. Оно јесте тузланско, али и у ширем смислу је, заправо Кантонално, али сам мишљења да постоји перманентна потреба да редовне позоришне представе буду извођене и у осталим срединама у којима за то постоје услови. Постоји велики број школованих глумаца и у осталим местима и природно је да иницирамо и покрећемо такав процес. Ево и сама чињеница да се налазимо у Брчком на једном сјајном Фестивалу и сасвим сигурно можемо рећи да и Брчко треба да има своје позориште. Наравно, позориште је један веома скуп спорт те је то и разлог зашто локални доносиоци одлука зазиру од идеје да оснивају ново позориште. Са друге стране, када би неколико градова удружило средства за прављење једног регионалног позоришта то би био један одличан пут за све у помирењу јавног интереса али и домаћинске бриге о коришћењу јавног буџета. Сетимо се да се у време пандемијског затварања често говорило да, уколико сматрамо да култура није важна пробајте да преживите пандемију без филмова, серија и књига. Наравно да је то немогуће. Зато и верујемо да је уз мало воље и доста ентузијазма могуће направити прелепе ствари па да такво једно регионално позориште доживи и своју премијеру у Брчком на неким будућим Сусретима!
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Драган Деановић