Cilj ovog rada svakako nije rekonstrukcija logorskog režima na Golom otoku. Naprotiv, namera mi je da napravim omaž velikom umetniku i mom profesoru Miodragu Miletu Gajiću, oličenju neuništivog ljudskog duha koji je nadživeo surove oblike koncentracionih logora na našem tlu pre četiri decenije.
Šta je značilo pozorište na Golom otoku?
Ono je sigurno bilo „više od igre”.
Za kažnjenike je to bio odušak od dugih sati patnje i teških poslova kojima su bili izloženi, a prvu pozorišnu sekciju su pokrenuli mladi intelektualci, studenti sa fakulteta Beogradskog univerziteta i nekolicina njih koji su studirali u Moskvi. Najzastupljeniji su bili Nušićevi i Sterijini komadi. Repertoar je morao da prođe odobrenje uprave, a igran je skoro od samog osnivanja logora, 1949, pa sve do 1956, kada je logor zvanično rasformiran, iako je ostalo stotinak kažnjenika i nekoliko godina posle da služi kaznu. Predstave su bile humoristične, sve uloge su, naravno, igrali muškarci i način na koji su oni sve organizovali, sve je bilo zabavno kao da je u pitanju drugi prostor i vreme. Članovi pozorišne sekcije su se menjali, jedni odlazili, drugi dolazili. Uglavnom ih je bilo oko 10, a u jednom momentu članovi su bili i petorica novinara – kompletna informativna redakcija “Politike”.
Kako bi demonstrirali moć i ismejali Rezoluciju IB-a, a proslavi velikodušnost naše Partije, upravnici su naložili organizaciju procesije, u karnevalsko-satiričnom obliku, neku vrstu litije, pod nazivom „Sahranjivanje Rezolucije Informbiroa”. Po scenariju, maskirana i kostimirana karnevalska procesija, trebalo je da prođe kroz sve delove logora i baraka. Priča je bila jeziva: od roktanja do pljuvanja po protivnicima najvećeg sina naših naroda. Kovčeg prekriven crnim platnom na kome je pisalo „Rezolucija IB” nosilo je šestoro kažnjenika sa „najtvrđim ubeđenjem” dok bi ostali sa strane, praveći špalir, dobacivali: „Jadna naša rezolucijo!”,
„Kuku nama, umrla nam tetka rezolucija!”
„Jooj, šta ćemo mi siroti bez rezolucije!”
(Prema romanu Bezbožnici Berislava Kosijera)
Jednoga dana, islednici su se setili da bi to mogao Mile Gajić da režira koji je režirao i organizovao veći broj pozorišnih predstava na Golom otoku. Pozvali su ga i predali scenario, i naravno, predložili su mu svoju tematiku: da režira taj njihov igrokaz. Glavni likovi trebali su da budu Pela Džukela, Staljin, sa maskama koje su napravljene za tu priliku. Ali on im rekao da to ne ume da režira. Predložio im je da se izvode pravi dramski tekstovi. Pristali su. Kasnije su ga ponovo pozvali da radi. Predložio im je obradu Pjesme mrtvih proletera Branka Ćopića i Svetlih grobova J. J. Zmaja. Tako počinje njegovaa pozorišna karijera na Golom otoku.
Prva namenski stvorena pozorišna predstava na Golom otoku bila je Bezimena opereta po scenariju Berislava Kosiera. Pod rukovodstvom Dušana Popovića i uz pomoć Miodraga Gajića skoro da je cela ekipa režirala komad, kolažnog karaktera uz dosta muzike i pesme. Glumili su zatvorenici.
Reditelj Miodrag Mile Gajić dvaput je boravio na Golom otoku, a jedan od grehova mu je bio što je nosio kovčeg na sahrani čuvenog sovjetskog režisera Sergeja Ajzenštajna. Na Golom otoku su postojali i zatočenici koji su pogrdno nazvani dvomotorcima, sa ciničnim obrazloženjem da su im potrebna dva motora kako bi žurno obavljali postavljene zadatke. Mnogi od njih su ostavili kosti na Golom otoku Reditelj Miodrag Mile Gajić eto, nije.
Miletova golgota je počela bezazleno kao i mnoge druge goolotočke priče. Studirao je filmsku režiju u školi GIK-a u Moskvi. Godine 1947/48. na GIK-u, slušao je čuvenog Kulešova, a imao je sreću u nesreći da zajedno s drugim studentima nosi kovčeg Ejzenštajna kada je sahranjivan.
Jugoslovenski studenti u dva navrata imali su susrete na Institugu i razgovore s neprikosnovenim Ejzenštajnom. Pamte iz tih susreta da se on superiorno ali dobroćudno smeškao. Takođe, jednom prilikom, Miša Stefanović, kasnije dugogodišnji urednik na Televiziji, i Igor Pretnar koji je kasnije postao žbir i Miodrag Gajić bili su u poseti kod Mihaila Roma, čuvenog filmskog reditelja, koji ih je u svome domu izvanredno primio. Uz svu lepotu jednogodišnjeg studiranja u Moskvi, ni slutio nije da će nastupiti gorki dani. Nije mogao ni hteo da u onom strašnom vremenu, kada se sve što je sovjetsko blatilo i prljalo, da isto čini. Jednostavno neke stvari je razdvojio. Baš zato, zaslužio je Goli otok. Iskreno i pošteno može da se kažem: nikakvih „tajnih organizacija” niti delikata nije bilo, ali simpatija za rusku umetnost, za ono što se zove Ejzenštajn, Pudovkin, svakako da jeste i to nije skrivao. Mnoge njegove kolege, verovatno su bile mudrije i pametnije, te se nisu eksponirali. Njih niko ih nije dirao.
Posle, kada je doneta Rezolucija Informbiroa, a jugoslovenski studenti „povučeni” nazad, nastavio školovanje u Filmskoj školi Vjekoslava Afrića u Beogradu. U Filmskoj školi je intenzivno govorio kako su Rusi jugoslovenske studente posebno blagonaklono prihvatali. Nije želeo da priča protiv Rusa, koji su zaista bili veoma srdačni prema jugoslovenskim studentima. Išli su besplatno u pozorišta dok su studirali, sve im je bilo dostupno, a Mile zbog politike nije hteo da laže.
Pritom, kada je februara 1948. umro čuveni sovjetski reditelj Sergej Ajzenštajn, tvorac „Oklopnjače Potemkin”, Gajiću je kao jedinom od stranih studenata, ukazana čast da sa ruskim kolegama, posle komemoracije u Institutu kinematografije, nosi kovčeg velikog režisera do lafeta.
Žiri iz Filmske škole u Beogradu su sve to iskoristili da ga „nagrade’’ Golim otokom. Uhapsili su ga iznenada, 1949. na Tašmajdanu na tek započetom snimanju filma Crveni cvet po scenariju Oto Bihalji Merina, kao asistenta Gustava Gavrina. Samo su došli i pokupili ga, bez ikakvog obrazloženja. Po hapšenju je proveo četiri meseca u Glavnjači, zatvoru u centru Beograda gde se danas nalazi Prirodno – matematički fakultet, a onda ga, sa drugom grupom, sprovode na Goli otok.
Pod optužbom da je rusofil (a voleo je Rusiju do kraja života) on je proveo dve godina u logoru na hrvatskom ostrvu. Posle dve godine prebacuju ga u radnu brigadu koja se nalazila u Brezi kod Tuzle. Odatle je trebalo da bude vraćen kući. Tamo ga je neko ocinkario (a zna se i ko) da je pričao sa jednim Rusom, novinarem. Tri dana pre nego što je planirano da ga puste kući, na slobodu, ponovo ga hapse, i sa još dva nesrećnika bacaju u brod Punat, divljački batinaju i vraćaju kao dvomotorca na Goli otok. U njegovim predstavama igrali su između ostalih Dragoslav Mihajlović i Dragoljub Mićunović.
Najzaslužniji za osnivanje kulturnog života na Golom otoku su Miodrag Gajić, reditelj, dramska sekcija; Berislav Kosier, pisac, dramska sekcija; Aleksandar – Aca Radaković, novinar, dramska sekcija; Mileta Sajić, muzikolog; Mihailo – Mih Simić, novinar (uloga Živke ministarke); Slavoljub – Pura Ivanović; Boško Trifunović; Mihailo Nedakov; Nikola Vavić, reditelj, dramska sekcija; Milo Vujošević; Janko Erdelji; Vera Nedeljković-Stakić (Sveti Grgur, ženski logor); Dragoslav Mihailović, pisac, dramska sekcija; Dragoljub Jovanović; Žika Avramović, lekar, drsmdks sekcija; Šaban Bajramović, pevač, član Orkestra; i još mnogi drugi.
Jedan od najinteresantnijih Golootočana koji je učestvovao u predstavama bio je Fedor – Miša Pifat, dvomotorac, kako su zvali one koji su bili dva puta poslati na Goli otok. Za njega je Dragoslav Mihailović rekao da bi imao uspešnu glumačku karijeru da nije bilo Golog otoka i da se nije opredelio za geodeziju.
Snimke s golootočkih predstava u periodu 1951-1954, koji su sačuvali jedinstven materijalni dokaz o postojanju pozorišnog života na Otoku tada su pravili, pretpostavlja se, Paja Karamatijević, fotoreporter Sportskih novosti, Milan Pešić, fotoreporter i televizijski snimatelj, Velimir Jovanović, inženjer fotografije.. Golootočanin Vladimir Bobinac je napraviomaketu logora. Na jednom golootočkom kamenu ostao je, sada jedva vidljiv, uklesan detalj koji predstavlja zagrljaj, a upečatljive i snažne slike po izlasku iz logora na platna i crteže su preneli Alfred Pal, Ante Lukateli, Niđo Erceg, Dido Demajo…
Kulturno-umetnički program o Prvom maju, 29. novembru i za Novu godinu popunjavali su folklorni i muzički nastupi. Šaban Bajramović, kao dezerter iz vojske zbog ljubavi prema jednoj devojci, završio je na Golom toku. U zatvoru je osnovao zatvorski orkestar. Svirao je bluz, džez, meksičke i španske pesme. Najviše su svirali pesme od Luisa Armstronga i Frenka Sinatre.
Pored „Filmskih novosti“, prikazivani su i filmovi „Gorki pirinač” i „Gospodin Smit u senatu”. Po pravilu su filmovi prikazivani po lošem vremenu i nakon teškog i napornog rada. Zatočenici bi dobili po porciju vode sa zrncetom pasulja, a onda onako tanko obučeni sedeli bi jedni uz druge da se greju, jer su se na buri i kosti ledile.
Uz pokušaje pozornšnog stvaralaštva, beležimo i „radio” delatnost razglasne stanice, pomoću koje su „uživo” emitovane polusatne emisije.
Vredno je pomenuti i filmsku umetnost zastupljenu u bioskopskim projekcijama, na otvorenim i magacinskim prostorima u sva tri logora.
Zatočenici su od 1949. do 1956. izvodili 18 predstava, koliko ih je ukupno bilo na repertoaru. Prva namenski pripremljena predstava bila „Bezimena opereta” Berislava Kosijera. Čuveni kralj romske muzike formirao orkestar…
REPERTOAR DRAMSKE SEKCIJE LOGORA
ADMINISTRATIVNIH KAŽNjENIKA
NA GOLOM OTOKU
1950/51. Procesija (karnevalsko–satirično prikazanje)
Bszimena opereta, Bsrislav Kosier. Režija: Dušan Popović. Miodrag Gajić. Muzička obrada: Mileta Sajić.
Jazavai pred sudom, Petar Kočić. Režija: Miodrag Gajić.
Velika mina, Berislav Kosier. Režija: Miodrag Gajić
Pjesma mrtvih proletera, Branko Ćopić
Zasjeda, Rasim Filipović. Režija: Miodrag Gajić
1951/52. Sumnjivo lice, Branislav Nušić. Režija: Miodrag Gajić
Gospođa ministarka, Branislav Nušić. Režija: Miodrag Gajić.
Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popović. Režija: Miodrag Gajić.
Prst pred nosom, Jože Horvat. Režija: Miodrag Gajić.
Stanoje Glavaš, Đura Jakšić. Režija: Alsksandar Radaković.
1952/53. Ugašeno ognjište, Petar S. Petrović – Pecija. Režija: Aleksandar Aca Radaković.
Podvala, Milovan Glišić. Režija: Alsksandar Radaković.
Laža i paralaža, Jovan Sterija Popović. Režija: Adeksandar Radaković.
Đido, Janko Veselinović, Dragomir Brzak. Režija: Aleksandar Radaković.
Sirano de Bsržerak, Edmon Rostan. Režija: Alsksandar Radaković.
Kotorski mornari, Volf. Režija: Aleksandar Radaković.
Kralj Betajnove, Ivan Cankar. Režija: Aleksandar Radaković.
REPERTOAR SEKCIJE ŽENSKOG LOGORA NA SVETOM GRGURU I GOLOM OTOKU
1950/51. Priredba revidirki (Mali Grgur).
Kolaž program kažnjenica (Veliki Grgur).
(Formiranje grupe „Strela”).
1951/52. Nenoznata jednočinka za koju tekst pišu same žene (Goli otok).
Vatra i pspeo, Mira Pupova.
Gospođa ministarka, Branislav Nušić (Svetn Grgur).
Opereta, (kolaž arija iz poznatih opera).
1952/53. Prst pred nosom, Jože Horvat.
Sumnjivo lice, Branislav Nušić.
Đido, Janko Veselinović – Dragomir Brzak.
REPERTOAR DRAMSKE SEKCIJE VOJNOG LOGORA NA SVETOM GRGURU, UGLjANU, BILEĆI I GOLOM OTOKU
1951/52. Formiranje muzičke sekcije (Bileća)
Formirana: dramska sekcija
Kolaž programi:
Đido, Janko Vesslinović. Režija: Janko Erdelji.
Zona Zamfirova, Stevan Sremac. Režija: Janko Erdelji.
Koštana, Borisav Stanković. Režija: Janko Erdelji. Pomoćnik režije: Nikola Vavić.
1952/53. Kir Janja, J. S Popoanć, Rsžija: Nikola Vavić.
Otac, August Striidberg. Režija: Janko Erdelji.
Hajduk Stapko, Janko Veselinović. Režija: Janko Erdelji.
Šuma, A. N. Ostrovski. Režija: Nikola Vavić.
1953/54. Šuma, A. N. Ostrovski (obnova na Golom otoku, u istoj režiji).
Svi moji sinovi, Artur Miler. Režija: Nikola Vavić.
Zanat Gospođe Vorn, Džordž Bernard Šo. Režija: Nikola Vavić.
Sumnjivo lice, Branislav Nušić. Režija: Nikola Vavić.
Pozornšte i uopšte umetnost imali su iscelnteljsku i katarzičnu moć, kroz koju se oslobaćala negativna energija kako zatvorenika tako i islednika Zatvorenicima je ona donosila radost, ohrabrenje i nadu u bolje dane a većina islednika je bar na trenutak postajala humanija. Nemoguće je ne spomenuti prosvetiteljsku i pedagošku funkciju, jer mnogi kažnjenici i islednici su tek ovde upoznali dela dramskih autora a takoće prvi put gledali pozornšnu predstavu.
Kao jedan od zaključaka nameće se da je kreativnost imala terapeutsko svojstvo jer je omogućavala zaborav i opuštanje. Za one koji su neposredno učestvovali u realizaciji predstava zaborav je bio duži, a za one koji su kao publika gledali – kratkotrajniji. Ali bez obzira na angažovanje u sekcijama zatvorenici su imali isti tretman kao i svi logoraši.
Priča o fenomenu pozorišnog života na Golom otoku i Svetom Grguru prvi put je ovim svedočenjem celovitije predstavljena. Ona, svakako, nije značajna za razvoj sveukupnog posleratnog pozorišnog života, ali nesumnjivo zaslužuje da bude zabeležena i otkrivena pokoljenjima koja dolaze. Značajna je kao sociološko i specifično umetničko svedočanstvo dvadesetog veka jer govori potresno i autentično o postojanju pozorišta svuda i na svakom mestu, pa i u nemogućnm, surovim okolnostima, tamo negde na granici života i smrti.
Piše: Predrag Nešović
Foto: http://polja.rs/wp-content/uploads/2016/02/selection0-1.pdf