O Orestiji, njenim pitanjima i porukama, te kako je bilo raditi antičku predstavu, razgovarali smo s Merimom Lepić Redžepović koja je u predstavi igrala lik Pitije.
Orestija napisana 458. godine p.n.e, ostavila je traga u evropskoj kulturi današnjice!?
Kako ne, to je remek djelo i kada se počnu postavljati klasici, onda vidimo u kojem dobu živimo, koliko nam je to zapravo potrebno. Tako da ova naša Orestija je jedan klasik za koji smo mi željeli, težili ili bismo voljeli da korespondira s vremenom danas. Mislim da ona komunicira jako s publikom, komunicira s nama. Prosto to je klasik koji neminovno komunicira s nama. Ali ono što je jako važno za mene je to kada se postavlja klasik gledamo i u kojem mi vremenu živimo, kakva je politička situacija u zemlju u kojoj živimo, kakvi su naši odnosi prema tome. Dakle, nešto što je pisano prije oko 2.500 godina i ono da je danas tema i do te mjere aktuelno, za mene, moram priznati i poražavajuće.
2500 godina star tekst na razum. Da li je moguće da 2500 godina ljudska civilizacija nema razum?
Moguće je, neshvatljivo je, ali je moguće i evo sada što se oko nas događa, dakle došli smo do toga da smo mi, dakle, apsolutno došli do (samo)uništenja, istrebljenja i sve što se dešava u svijetu posmatramo na telefonima.
Tako da jesmo li mi došli do nekog razuma, jesmo li mi racionalni-nismo, ima li nama pomoći-nema, jer da ima pomoći ona ne bi sada bila aktualna, mi to ne bismo postavljali, i dakle, na neki način, ne bismo imali stalnu potrebu da postavljamo upravo te klasike, tako da ono što pozorišta jeste dužno je da postavlja ovakve komade, da uvijek u vremenu koje mi trenutno živimo moramo postavljati klasike, moramo govoriti sa scene, moramo pozivati na razum, da li će neko biti pozvan, pa ne znam, ali mi ne smijemo odustati da pozivamo ljude na razum.
U predstavi se provlači pitanje a koje i danas muči čovječanstvo, hoće li kazna stići moćnike?
Da vam kažem, kazna, hoće li stići? Ja ne bih voljela da govori, kazna u tom smislu priznavanja nečega što ste učinili i da vas stigne kazna itekako potrebna, ali ja bih voljela da mi svoj razum koristimo. Ja uvijek kažem da nas priroda i Bog, zavisi što, ko u nešto vjeruje, ja kažem, Bog nas razlikuje od životinja po tome što nam je dao zdrav razum koji treba da koristimo, mi ga ne koristimo. Da li će stići kazna? Mora, nužno je da stigne ljude koji to rade, ali da mi to zlo prekinemo, da mi zaista kao razumni ljudi, razumna bića, po čemu se, dakle, razlikujemo od životinja, prekinemo zlo koje mi samo obrćemo.
Mi smo radili još jednu predstavu koja govori upravo o tome, ona se zove „Što na podu spavaš?“ i režirao je Kokan Mladinović i ona upravo govori o tom zlu koje se samo nastavlja. Jedna replika u toj predstavi kaže, nije ni završio jedan, a počeo je drugi rat. Mi Orestiju nismo niti odigrali, a počeo je novi rat.
Tako da u tom smislu, mislim da je važno postavljati klasike, pozivati, dakle, ljude da koriste taj svoj razum i da oni koji su to počinili da budu kažnjeni i da to završimo, da zlo završi za svagda.
Ima li ikako razuma ili racija danas?
Da iskrena da budem meni je poražavajuće u kakvom ja vremenu živim. Tako da ima li razuma, nema ga, jer da ima, mi sada ne bismo pričali o tome, mi bismo igrali neka druga dijela, ne kažem da pozorište treba da bude zabavnog karaktera, ono treba da ima stavi, mi kao umjetnici moramo imati stav, a da li ima razuma, nema ga, a ja evo i ovim putem pozivam ljude na razum, da ga koriste, samo dakle da ga koriste, jer i ovo što se događa oko nas ukazuje na to da smo mi apsolutno „zglajzali“ i kažem vam, meni je najveći problem kako ću ja pogledati u oči svome djetetu.
Sve vrijeme predstave nekako se provlači ideja slobode, sloboda je ta koja nas oslobađa od svih tih stvari, ali nosi li ona velik teret. Je li velika cijena slobode?
Sloboda ne bi trebalo da nosi nikakvu cijenu, mi bismo trebali da imamo slobodu, da tu istu slobodu koristimo, da živimo u slobodi jednog grada, jedne zemlje i ponajviše u slobodi uma, jer ukoliko ćemo se evo konkretno vi i ja sada ograničiti da slobodno ne pričamo o nečemu što se oko nas dešava, znači da smo mi u zatvoru, da smo zaglavili. Mi konstantno pogrešno shvatamo slobodu, mi mislimo da je sloboda nekome reći, banalizujem sada stvari, da je on nikakav, da je ružan, to nije sloboda govora, sloboda govore reći šta se događa, sloboda govore reći jeste- ja sam počinio loše djelo, ali evo možete li mi oprostiti, sloboda nosi odgovornosti, evo mi imamo, konstantno da obrćemo retoriku.
Piše: Kristian Bilić
Foto: Dragan Deanović