Čovječanstvo koje stalno traži više, ogrnuto plaštom nezadovoljstva, sklono da prelazi granice datog pod svaku cijenu. Johann Wolfgang von Goethe je u svojim dvadesetim godinama napisao djelo (Pra)faust, a Beogradsko dramsko pozorište donijelo ga je na scenu Internacionalnih teatarskih susreta šeste takmičarske večeri. Bio je ovo zahtjevan poduhvat, a izazove sa kojima se ansambl suočavao tokom pripreme predstave pokušao nam je dočarati glumac Beogradskog dramskog pozorišta Daniel Sič.
“Goethe – veliko i kompleksno štivo, više neka filozofska rasprava nego dramsko delo, kako ja to vidim. Jako teško ga je preneti na scenu a da bude zanimljiv i dopadljiv. Mislim da je reditelj našao jako dobar ključ za celu predstavu time što je uvukao i publiku kao jednog od učesnika te predstave. Samim tim je taj filozofski tekst dobio življu dimenziju i počeo je na jedan divan način da komunicira sa publikom. Ovo što smo večeras izveli je Faust i (Pra)faust koji je Goethe pisao 30 godine pre Fausta, tako da je Fedor Šili jako dobro izdramatizovao i spojio ta dva jako kompleksna dela. Podela koja je divna, uživali smo u radu na ovom komadu i imali dozu strahopoštovanja prema tom tekstu. Bio je veliki izazov za sve nas da izgovorimo te stihove a da publika uživa u tome. Način rada Borisa Liješevića je drugačiji od načina rada drugih reditelja. Kod Borisa stalno traje proces stvaranja, sklon je promenama, mada su one uvek nabolje. Uglavnom, proces je tekao začuđujuće lagano jer nismo imali nikakvih trzavica. Kada radite tako teško i kompleksno delo samo vaše biće proključa kao pretis lonac. Ovdje se to nije dešavalo. Jednostavno smo kroz proces prošli vrlo spontano, lagano i na kraju ste videli šta smo proizveli.”
I predstave koje su igrale prije vas na ovom festivalu obrađivale su bezvremenske teme. Vi ste nam večeras prikazali gramzivost za više od onoga što imamo.
Upravo tako, više nego što nam je dato. Ta želja za više, njegova želja za znanjem koja je u suštini donela da ništa ne zna o životu. Zna o svemu a o životu ništa. I onda se tu pojavi to biće koje mu u suštini pokaže život. Ljudska gramzivost će samog čoveka unazaditi. Bahatost prema prirodi i prema svemu drugom neminovno će izazvati katastrofu. Čovek će samog sebe tom željom za znanjem uništiti.
Da li vrijeme u kome mi živimo oslikava to faustovsko doba – trčimo, grabimo, nesvjesni da ono zaista vrijedno prolazi neopaženo?
Ljudski odnosi su uvek isti. Od vajkada. Jedino se tehnologija i razvoj menjaju, konformizam ide dalje i dalje a odnosi među ljudima su potpuno isti. Izvitopereni. Čovek je čoveku najveći neprijatelj.
Goeteove stihove ste jednom prilikom nazvali soft jazz. Zašto baš tako?
Zapravo sam ceo proces stvaranja ove predstave tako nazvao. Recimo, Šekspirovi stihovi su prema ovome lagani. Ovo je stvarno jako komplikovano za izgovoriti. Kada radite stih morate jako dobro da ukačite radnju i da to kroz stih prezentujete. Ako izgovorite stih kao stih publici padne pažnja. Već na sledeću strofu publika više ne može da prati. Onda se javlja dosada i komešanje. Jako je zahtevan posao i to je bio veliki izazov za sve nas.
Piše: Alma Kajević
Foto: Dragan Deanović