Гетеов (Пра)фауст је настао као сиже приче која ће тридесет година касније настати као Фауст. Ријеч је о комплексном филозофском дјелу, које првобитно није било предвиђено за сцену, а говори о борби добра и зла. У овом позоришном комаду представљене су животне, етичке, филозофске и љубавне недаће главног јунака. Лик студента и Фроша у представи (Пра)фауст игра глумац Иван Томић.
Колики је изазов за Вас као глумца био играти у овом позоришном комаду који је тешко разумљив за онога ко није читао Гетеовог Фауста?
Велики је изазов, Фауст је комплексно дело и тражи од гледаоца да је макар некако упознат са фабулом, али ми смо ето успели. То је једно раскошно дело, језички, у радњи, тако да то је врло занимљиво и лепо играти и одгонетнути шта се заправо ту дешава. Изазовно је било али, чини ми се, имамо резултат који је добар.
Ова представа савршено дочарава вјечну борбу између добра и зла, тај пут на коме невини посрћу и препуштају се људским поривима, те њихово искупљење и враћање Богу.
Ми треба да се бавимо тешким стварима, а не само лаким. Лаке ствари имате свуда около, и на телевизији, стално нека забава. Ја немам ништа против забаве, ја волим забаву, али питање смисла, питање добра, зла, креативног, деструктивног, питање љубави, убиства, све те ствари овде имате, али јесу и забавне, ако сте приметили, има доста забавних делова.
Зашто је људима увијек привлачно, а то смо имали прилику да видимо и у овом комаду, нешто што је мистично, да не кажем зло?
Зато што је човек биће које тражи у себи, и изван себе, добро, зло, Бога, смисао. То је заправо неки пут на који се упућујемо, а зло је ту, зло је присутно, зло је у нама и зло нас напада из нас. Већа је вера, наравно, ако се већем злу одупремо. То је нешто што је ствар раста људског.
Посљедња сцена у представи говори о томе да је јунакиња, иако је згријешила, ипак спасена, предала се Богу.
Јесте, предала се Богу. Међутим, представа је ипак завршена питањем, шта бисте ви урадили? За мене је то крај.
Играли сте улогу младог студента који, као и остали ликови у представи, корача између добра и зла, те халапљиво вапи за знањем. Можете ли да нам раслојити овај лик?
Човек заправо жели да зна све, то је тај пут просветљења који од ренесансе. Жели да зна, да скупи што више знања, а то знање не доноси увек добро. Заправо, сад смо, први пут у историји у другачијој ситуацији. Има нека књига коју сам читао као дете о браћи Рајт и на првом том лету авиона, кад су видели да та машина може да лети, један је човек рекао да је то сјајно и да може да превози путнике, док је војник рекао да из авиона могу да бацају бомбе на непријатеља. Што год да човек освоји, уради, постигне, то може да се искористи на добар или лош начин. Осим ове вештачке интелигенције, не знамо шта то може да изроди. Студент жели да буде учен силно, да зна о свему изобилно.
Нама се чини питко, међутим, колико је захтјевно све вријеме говорити у рими?
Јесте, захтевно је, а то што звучи питко, ту се види наш рад. Ту нема простора ни за какву импровизацију, мора да се каже то што има да се каже. То је добро, чини ми се да позориште болује од импровизације, не умије свако да импровизује.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић