Нушићева сатирична комедија “Ожалошћена породица” говори о члановима даље родбине окупљеним око смрти богатог рођака и борби за наслеђе. Привидно жаљење за покојником убрзо се разоткрива као параван за беспоштедну борбу за његово наслеђе у којој се, у ишчекивању тестамента, не бирају средства. Међутим, на самом крају та борба се показала узалудном јер се испоставило да им покојник у ствари није оставио ништа, што за резултат има још бескрупулозније сплетке и сукобе чланова „ожалошћене породице“. У овом позоришном комаду улогу Трифуна Спасића тумачи глумац Лука Петрушић.
Представа „Ожалошћена породица“ на позорницу доноси, ја бих рекла, једну свевремену тему, а то је похлепа за новцем, површни родбински односи и ривалство. Оставља утисак једног питког, али не и једноставног текста. Какво искуство је за Вас било играти по тексту великог Бранислава Нушића?
Да, ова тема заиста јесте свеприсутна и ово није први Нушић који се радио у Керемпуху, радили смо и „Госпођу министарку“, чак мислим да смо и гостовали код вас овдје. Текст је невјероватно лаган и питак, барем што се тиче мог неког односа између Нушића и мене као глумца. Врло јасно проговара кроз ликове о ситуацијама и догађајима који су везани за неке породичне односе, и у „Госпођи министарики“ врло је слична тема. Све је то увијек исто, увијек имамо то, род, браћа, фамилија увијек желе до нечега доћи када је у питању имовина.
Колико су те породичне везе површне, и у којој је мјери заправо присутно то користољубље, понајбоље можда описује сцена упознавања „родбине“ на самом крају представе?
Нушић то, барем ја имам такав утисак, врло јасно слика кроз ликове и цијели комад. Наравно, на почетку видимо, он их лагано разоткрива, полако им улази у све поре и једноставно их представља на крају онаквим какви заправо јесу. На поду, у свом том новцу, прљави, напуштени и јадни што је жалосно али није далеко од истине.
Кажете, није далеко од истине. Зашто је то тако?
Као људи смо такви, мислим да има везе са историјом и с тим да су људи кроз историју тражили да нешто освоје и да буде само њихово. Наравно да се људски мозак лако изгуби у егоизму и у неким негативним сферама мозга. Нажалост, уз појаву свих ових наших електроника и друштвених мрежа, гдје сваки човјек може бити велики егоманијак, онда се изгуби и не види шта је исправно.
Све ово дјелује јако тужно, лицемјерно и трагично, а опет и веома комично. Зашто је танка линија између те трагичности и комичности?
Не знам ни ја, неки паметан одговор на то немам. Мислим да је у питању једна жеља да видимо другог како пати, можда је то. У том неком егоизму увијек буде нека неспретност, није исправан пут, а када није исправан пут, да се тако изразим, човјек се зна саплести и пасти. Када неко пада то нам је смијешно, па можда је то заправо то.
Ова представа је специфична јер се игра на српском језику, односно у оригиналу. Односи ли вам говор пуно пажње приликом игре?
Ми смо се јако трудили, имали смо прилику радити и „Госпођу министарку“ па смо и тамо користили српски језик, тако да ми је било ближе можда него први пут када смо играли. Некако је био гушт промијенити језик, нарјечје и ухватити се у коштац српског језика који је заиста лијеп и предиван.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић