„Moj sin samo malo sporije hoda“ drama je Ivora Martinića koja se sa uspehom igra širom regiona, ali i sveta. Ona u fokus stavlja neimenovanu bolest od koje boluje Branko, ali i demenciju najstarije junakinje – majke i bake. Ivor Martinić nigde ne imenuje konkretnu bolest. On je tretira poetski, kao simbol. Porodica koju posmatramo nije srećna, ali nije ni nesrećna. Ona svoje muke deli, ne ravnopravno, ali ih ipak deli. Ivan Plazibat gradi prostor za glumačku igru tako što likove ove drame smešta u prostor koji je kuhinja i trpezarija. Prostor doma, prostor naših sećanja u kome žive tri generacije ne baš svojom voljom. To jeste prostor ljubavi, ali i prostor nedostatka privatnosti.
Mia, majka dečaka invalida i devojčice u pubertetu, teško se miri sa zdravstvenim problemom svog sina. Sa demencijom svoje majke pomirila se, njih dve žive u koreografisanom suživotu između obroka i hodanja. Majka i baka, u jednom neverovatnom tumačenju Jasne Diklić zapravo je predstava u predstavi. Ona svoju demenciju igra sa dostojanstvom, ona je duhovita, ona u jednom trenutku izgovara ono što mnogi od nas svakodnevno mislimo – da je izmišljen život lepši i smisleniji od onog stvarnog. Mia, majka, žena, ćerka i sestra u centru je zbivanja ove drame. Baš kao i Mirjana u Drami o Mirjani i ovima oko nje. Njena je melanholija teška, ona se kreće sporo, poslednjim trzajima entuzijazma koji kopni ona pokušava da napravi sinu tortu za rođendan i kupi sebi novu haljinu. Robert, njen muž, nevidljiv je i odsutan. On je posveta svim tim večito odsutnim balkanskim muškarcima.
„Moj sin samo malo sporije hoda“ drama je u kojoj je jako dobro napisano ćutanje. Svaki od likova u sopstvenom ćutanju gradi čitav jedan kosmos. Prećutane stvari porodice koju posmatramo zapravo su ćutanje ovog našeg geografskog prostora. Ivor Martinić je napisao dramu koja je zapravo poezija o svakodnevnici koja nije ni tužna ni srećna, koja je samo takva, ona postoji. Nju na scenu, posvećeno i nepretenciozno iznose glumci Sarajevskog ratnog teatra SARTR. Ivan Plazibat trudi se da istakne sve poetske kvalitete ovog teksta, njegova su rediteljska sredstva upravo takva. On želi da se izmakne od onoga što smo jako često viđali u pozorištu – teskobne priče o svakodnevnici. Njegov rediteljski rukopis bira rođendanske balone, dim koji predstava snoliko snoviđenje, njegovi se likovi grohotom smeju kad je tu smehu mesto.
Najveća snaga ove predstave leži u njenoj jednostavnosti u sposobnosti da priđe blizu publike. Stepen identifikacije dolazi iz topline, iz iskonske potrebe čitavog autorskog tima da pričaju priču o tome da li svi mi malo sporije hodamo, čime smo opterećeni i ko nam je taj teret dao. SARTR je na festival u Brčko doneo jednu vrednu predstavu koja na kraju krajeva priča o suštini razumevanja. A to nam je svima najpotrebnije.
Piše:Jelena Paligorić Sinkević
Foto: Dragan Deanović