Публика је дио позоришта и она га чини живим. Позориште има моћ да мијења. Оно је у стању да прави слику како не треба, а у стању је да понуди узоре којима бисмо требали тежити
Како доживљавате овај текст као генерацијски проблем или је универзалан за све генерације?
Тако то доживљава свака генерација глумаца који играју, тачно осјете сваки тај дио, проблем и проблематику живота у Сплиту. Мени се посебно свиђа актуелност, а то цијелу представу чини живом, а сврха казалишта је да буде живо. Таква нам је игра и сви се можемо пронаћи у њему, поготово је младима тешко, ренте су велике и није лако доћи до стана. Није лако, али имамо море…
Прича из стварног живота из Сплита некада и данас?
Ја се не могу отети утиску да је прије било мало боље и љепше и да су људи мало више уживали. Представа јако добро показује социјални аспект. Немогућност да се дође до квалитетног животног простора кога сваки човјек треба, ствара притисак до те мјере да не баш тако лијепо утиче на животе.
Може ли се живјети у педесет пет квадрата?
Може, живи се. Знам пуно људи који тако живе. Живот је сналажење.
На малом простору свако сваком смета, па нико нема свој мир, интимни кутак и интимни живот?
То је баш експрес лонац, на почетку то још и иде јер се сви труде, али недостатак властитог интимног простора мора резултирати некаквим пукнућем. Онда свако за себе мора да донесе одлуку шта даље. Можеш мијењати само себе а не околину. Ако ниси задовољан ту гдје јеси идеш другдје.
Ипак постоји разлика од некадашњег и садашњег времена. Чини се да је данас пуно више аномалија, криминала и жеље за богатством?
Да, константна је данас потреба за још, и намеће ти се да мораш хтјети још, још и још… Такав је систем, тако је све скројено. Уз притисак, гдје си константно бомбардован информацијама, јако је тешко доћи до себе, да се посветиш само себи и да нађеш задовољство у раду. Додуше, то се мало изгубило, јер сви раде да би имали нешто, а не да би били задовољни тиме што раде.
Може ли се позориште носити са проблемима данашњице?
То је добро и суштинско питање. Позориште није нека зграда, то су људи који га чине и публика. Да, публика је дио позоришта и она га чини живим. Позориште има моћ да мијења. Оно је у стању да прави слику како нешто не треба, а у стању је да понуди узоре којима бисмо требали тежити. Ја вјерујем у то, иначе се не бих бавио овим послом.
Филм, ТВ, позориште – шта Вам је најближе? У којем од тих медија најчвршће стојите?
Тешко је одговорити на то питање. Сваки од тих различитих медија је простор за изражавање себе и тај изражај ја треба да подијелим са публиком. Искуства са сваког од тих медија су добродошла и све се то надопуњује, ствара се врећа алата који су корисни у том кругу различитих медија.
Да ли ликови које играте имају утицаја на Вас?
Утичу, наравно да утичу. Колико год неки лик био различит од мене ја тражим простор за саосјећање са њим. На крају ти ликови су дио мене, онога што сам доживио, преживио и у што вјерујем и не вјерујем. Ако лик кога играм ради ствари које ја осуђујем, ја и ту тражим саосјећање са њим. Глума је проналажење разумијевања за људе.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић