Predstava ”Ustav Republike Hrvatske” Ante Tomića i Rajka Grlića, u režiji Vinka Brešena, i izvođenju zagrebačkog ”Satiričnog kazališta Kerepmuh” odigrana je sinoć, šeste festivalske večeri. Sala je kao i svake večeri Festivala bila prepuna, brčanska publika otvoreno i pažljivo prati predstave.
Glumački tim čine Borko Perić, Nikša Butijer, Ana Maras Harmander, Damir Poljičak, Matija Škoronja i Vedran Mlikota i sjajno sarađuju. Pričaju nam zdušno jednu priču. Nepretenciozno. Uvek je uživanje gledati neusiljenu igru koja teče glatko. A publika je prati budno, netremice. Doživljaj se prelivao iz gledališta na scenu i obratno. Svaka glumačka kreacija je građena pažljivo tako da odnosi funkcionišu blisko, prirodno.
Ante Tomić i Rajko Grlić doneli su sjajnu, vrcavu priču o policajcu Srbinu koji pokušava naučiti hrvatski Ustav za ispit koji mora položiti u policiji. Tu su komšije profesor i bolesni otac, ekscentrični, saznajemo za očevu ustašku prošlost, sin je profesor homoseksualac. No žena policajca, medicinska sestra, koja neguje profesorovog oca pošalje svog muža kod profesora da mu pomogne da savlada Ustav za ispit.
I tu se zavrti priča – duhovita, gipka, lako se u komunikaciji među likovima prelaze granice i ponovo uspostavljaju, dakle, na terenu smo bliskosti. Adaptaciju i dramatizaciju potpisuje Željka Udovičić Pleština, koja svoj posao radi izvrsno, struktura priče je dobro utemeljena i jasna.
Režija Vinka Brešana u centar stavlja igru i priču tako da nas uvodi vešto i u potpunosti u svet naših junaka. Gledalac postaje saučesnik u ovoj dobroj zaveri u kojoj pobeđuje pravo da se bude svoj.
Scenografija Dragutina Broza sve prostore – oba stana, klupu u parku (neobično važnu) praktično stapa u jedan, kao što se sudbine junaka prepliću, unutar koje se, kao u ljudskim odnosima, granice postavljaju, ukidaju, pa opet uspostavljaju.
Ova nas predstava uči toliko toga – nepretenciozno, kroz smeh – pre svega – da nas nema bez odnosa sa drugim. Ljudski su odnosi poput kiseonika koji udišemo. Donosi nam bliskost na scenu gde nekog psujete i volite u isto vreme. Traži da preispitamo koje terete nosimo od onih koji su bili iza nas i iznad svega podseća nas da imamo pravo izbora. Da živimo sopstveni život onako kako hoćemo. Naravno govori i o fašizmu i podseća nas da frustracija, ako se ne iskaže kroz kreaciju, vodi u užas i haos.
Na jedan način ”Ustav Republike Hrvatske” je poput predstave sarajevskog Kamernog teatra 55 ”Mirna Bosna” koju smo videli na početku festivala – kroz jednu samo naizgled i pomalo bizarnu priču govorimo o neophodnoj toplini i empatiji bez koje se može funkcionisati u ovom svetu, ali onda živite kukavan život.
Zato je sretan kraj ove predstave koji najavljuje dolazak novog života jedna topla ruka koja nas podseća da ima svetla na kraju tunela.
Piše: Nataša Gvozdenović