Као Брехт, тако и Сикора покушава да гледаоце забави, али истовремено да им понуди и да их наведе на нека размишљања која ће понијети са собом из позоришта.
Роман Сикора је овај текст написао по стварном догађају. Он говори о друштву. Да ли заиста живимо у друштву које нема нимало емпатије?
Ја се надам да наша представа даје неке одговоре на та питања. Ја то не бих сада тумачила и не бих затварала све могућности одговора који се ту појављују, али у сваком случају то је јако занимљиво и јако важно питање за све нас, и управо у овом тренутку у којем живимо је ствар којом се вриједи бавити, о којој вриједи размишљати. Питање је једноставно везано за људскост и емпатију коју Сикора на себи специфичан начин и у специфичном жанру поставља.
Није ово само прича о одсуству емпатије, већ је и снажна критика капиталистичког друштва у коме живимо, прича о породици, о друштву; дакле много тема се ту отвара…
Да, то је врло богат калеидеоскоп који је понудио Сикора. Он говори о свијету и друштву у коме живимо. Не говори он само о нашем или чешком друштву, он ствари поставља глобално. Важно је да је начин на који се он свим тим темама бави специфичан: он успијева да се јако озбиљним стварима и озбиљним питањима бави на ироничан начин, гротескан, хумористичан, тако да све то буде јако забавно. Као Брехт, тако покушава и Сикора да гледаоце забави, али истовремено да им понуди и да их наведе на нека размишљања која ће понијети са собом из позоришта.
Као што је калеидеоскоп тема, тако је и калеидеоскоп ликова. Сви осим Нусмира играју по неколико ликова. Занимљиво је да сте се опредијелили за такбо нешто?
Такво рјешење одговара оваквој форми. На тај начин подижемо динамику и театралност изведбе овога текста, јер он заиста у себи има пуно интензивне театралности. То је за глумце велика акробатика, да се толико пута пресвлаче и да све то стижу. То подиже и енергетски ниво представе.
Прича је испричана у Прагу, а могла је да буде и код нас или било гдје. Тема је универзална – постоје људи које не примјећујемо?
Наравно, идеје и поруке које се ту појављују су универзалне. Да је универзална тема види се и по реакцији публике која препознаје ситна слова на банкарским уговорима, каматама, једноставно, овај текст нас подсјећа на властити живот. Овај текст је реалност у свим земљама на свијету.
Колико сте глумцима дали слободе?
Јако смо добро сарађивали, то је веома важно. Ја на тај начин радим, бирам сараднике и бирам позоришта у којима ћу радити. Сарадња редитеља и глумаца мора бити двосмјерна, јер без тога нема успјеха. Ово што сте видјели на сцени је резултат глумачких креација, идеја и талената. Ја сам ту да их окупим и створим цјелину.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић