Почело је!
Јубилеј за понос, за успомене, дуга и краћа сјећања, крупне догађаје и пабирке које памте најстарији и радо их се сјећају јер шта би друго били сусрети позоришног – умјетничког свијета и искрених љубитеља позоришне умјетности, до дебелог календара лијепих тренутака и свега што ову велику манифестацију уписује у памтеник њених учесника и пратилаца.
Традиција се наставља. Педесет година је пола ере, зар не?
Памтим једну анегдоту из другог основне. Учитељица Добрила је, не знам како је та ријеч поменута те давне 60-е протеклог вијека, причала и објашњавала је ,па упитала – Зна ли, да вас чујем, неко од вас, шта је традиција?
Мој друг Р. је муњевито дигао руку и подвикнуо – знам ја! А онда је услиједило објашњење које досљедно преносим: – Традиција су пантоле! (то су иначе и тада биле панталоне али смо ми били сељачка дјеца!). У разреду тајац и уз осмијех питање учитељице, како панталоне?
-Знате, није се дао збунити мој друг Р, ја сам прије два дана подерао традицију. Очеве пантоле мајка преправила па их је носио старији брат кад је био мали, остале оне и мени да их носим кад се играм, а ја се пењао на дрво да подјаловим сврачије гнијездо и подерао то што је трајало дуго и преносило се с оца на сина па онда на другог сина. То значи, пантоле су традиција, објаснио је, а онда смо сви пукли у смијех а учитељица је помиловала Р. по глави, похвалила га и наставила умиљатим гласом да објашњава како је Р. помало у праву, али не баш сасвим.
Ето, традиционалних 50 година 40. Сусрета позоришта у Брчком су понос, прије свега Брчака који су, преносећи с генерације на генерацију, чували те „пантоле“ у којима им је било лијепо и угодно, онолико колико су умјели да надрасту и материјал и шавове по којима су понекад сами, а не ријетко и од „мајстора са стране“, цијепане па крпљене и прошиване, и по мјери и изнад мјере. Како тако – и овог октобра, ми који дочекујемо госте из великог броја позоришних и културних центара, комшије и пријатеље из градова и општина нашег региона који воле позориште и поштују напоре домаћина Сусрета да их организују на врхунском умјетничком и по много чему (пратећем) завидном нивоу, с радошћу смо обукли те „пантоле“ и носићемо их наредних девет дана.
Традиција је ту, неспорна у много чему фундаменталном за опстојност и устрајност у нечему што људе у заједници чини стаменим, стабилним и поносним, пожртвованим и отвореним за све доброномнајерне који у госте долазе (или су само у пролазу), али, ту је и да се мијења, допуњује и надгради, оплемени и обогати, обуче у ново рухо и, свакако, оне „пантоле“ по истој мјери, а шивене од новог материјала. Тако је било некад (бирвактиле!) и сада је (јако!), а захваљујући у Брчком увијек спремних и бројних аматера (волонтера) и професионалаца који раде у култури и за културу. И ма колико били критички настројени према брчанским властима за тих пола вијека, Сусрети су (готово без изузетка) увијек били прихваћени и подржани као нешто што овај мали град на Сави, сјеверној капији БиХ, чини познатим и препознатљивим. До скора као манифестација у оквирима БиХ, од недавно (традиција у надградњи!), регионална и оплемењена по ширини и по дубини, репертоарски прије свега. Није та промјена била нимало лака: увијек постоје стереотипи и ускогруда промишљања у којима су лични и други махалски интереси изнад колективне свијести о бољем и квалитетнијем, али, на срећу, и упорни иноватори и људи који виде пуно даље од комшинске тарабе и спремни су да препознају и прихвате боље од себе с нескривеном жељом да то боље виде, чују, и уче како га дограбити и укомпоновати у свој напредак. Тај искорак из оквира БиХ у региналну манифестацију је за оне прве био болан јер је ваљало прихватити да од нас има и бољих, а ови други који су „сашили пантоле од новог материјала“ нису се понашали као побједници: наставили су с упорним радом а вријеме је брзо показало да је традицију потребно мијењати ако та промјена не руши систем већ промјеном поретка чини и њу и људе који је слиједе и његују, задовољнијим и духовно обогаћеним .
Ех, много је и тога што су иновације ускратиле позориштима – глумцима и пратећим службама у представама, али и новинарима, критичарима, волонтерима, гостима и другим актерима „споредних улога“. Нема више „дернека“ о трошку домаћина послије сваке представе, нема пијанки до зоре и неизбјежних малих, али ружних и свакако непотребних инцидената који не приличе ни догађају ни људима који га приређују и реализују. То је добро, али помало и недостаје јер се изгубио онај посебан „шмек“ тих сједељки, анализа и расправа, шале и комедије, стваралачке свађе и прекора, искрених исповијести послије неколико чашица вишка, сукоба и помирења, удварања, пјесме, ранозорске шетње до савске обале на којој се ригало и плакало и у огледалу воде која је отицала и носила све тајне ноћи, тражило оправдање…
Некад (бирвактиле!) су округли столови о представама били крцати публиком која је у непосредном контакту с актерима имала част и задовољство да искаже импресију и пита, добије одговор и полемише. Све то се претворило (након обнове Сусрета) у нешто сасвим друго и другачије. Заморно и клиширано (готово без присуства публике!), често уз злоупотребу (политичку или личну, мање је важно), па је та традиција сада (јако!) одбачена. Сашивене су нове „пантоле“ и разговори о сусретима и представама пренесени су у другу – савремену форму, доступну најширој јавности.
Издавачка дјелатност Сусрета је феноменална. Сувишно је и готово немогуће побројати све објављено и укоричено, нарочито за десетак година уназад, али то је фундус који ће историчарима позоришне умјетности и ове манифестације остати као непроцјењиво благо. Дио те приче је и овај штампани билтен који, без обзира на све електронске и друге новотарије, остаје обиљежје Сусрета и што је нарочито занимљиво – чува се у позориштима и међу глумцима и гледаоцима. Зато је и наша одговорност за сваку објављену ријеч изузетно важна.
На крају ових неколико опсервација из угла савремене збиље а у „пантолама“ мог друга Р. из другог основне, остаје нам уживање у данима пред нама и изабраном репертоару који је ограничен просторним и техничким могућностима нашег Дома културе. И нада да ће и ове године поновљена реченица првог човјека извршне власти да је овом граду потребно и позориште и објекат који тражи манифестација какви су Сусрети, напокон добити и прве, макар и дугорочне одлуке за кројење „панталона од новог материјала“.
Пише: Новак Танасић
Фото: Драган Деановић