Predstava je očigledno tragikomedija našeg vremena, šta nam poručuje?
Tako je, interesantna stvar za ovu predstavu koju je napisala Nina Rejn, ona je izašla prvi put na West End-u u Londonu upravo pre celokupnog pokreta MeeToo i u to vreme je bila vrlo kontrovrezna jer se nekako vreme promenilo i pogled na sve stvari u odnosu na ženska pitanja, silovanja, abortusi itd. Međutim, ispostavlja se da je zapravo trenutno aktuelnija kod nas jer govori o muško-ženskim odnosima i to je ono gde se publika vrlo jako veže za likove jer govori o toj bukvalno univerzalnoj temi.
Predstava ustvari govori o savjesti, ima li savjesti?
Pa zapravo svako ima savest prema sebi, odnosno, iz odnosa prema sebi kreiramo savest prema drugima. Ono što ova predstava pre svega ispituje je da li je uopšte moguće gledati na druge ljude iz bilo kog drugog ugla nego iz sopstvenog, jer iz sopstvenog ugla mogu da imam savest samo prema onome što su moje vrednosti, ali u suprotnosti sa tuđim, suprotnim vrednostima ta savest potire jedna drugu. I ko je zapravo upravu tu onda?
Iako je predstava moderna, ona obiluje energijom koja se može vidjeti samo u klasicima gdje nije fokus na ušminkavanju nego u čistom prenošenju energije?
To je baš dobra observacija ovoga, mislim da je pre svega, samim tim što je spisateljica postavila stvari u moderno vreme, a konkretno za moj lik, ja igram glumicu koja igra na sceni Medeju (op.a. Medeja je mitološka figura iz ciklusa mitova o Argonautima) u jednom trenutku to je pikanterija koju je spisateljica napisala da se igra iza scene, ja kažem zašto više nema tako jakih ženskih likova koji urlaju i viču, a onda na kraju tom liku napiše da ima grčko-antičku scenu sa svojom prijateljicom. Tako da, odlično si primetio, baš zato i postaje univerzalna jer vuče konce iz antičko-grčke tragedije a to je da se sukob uvek dešava između dvoje ljudi koji suvereno veruju da su upravu. Dakle, jedna i druga strana nema zločinca, nema negativnog lika, i jedna i druga strana je suvremeno upravu i zato je tragično.
Naizgled, ovo su idealne porodice, život u roza naočalama. Međutim, kad se uđe u dubinu nije sve tako idealno, kao da predstava daje dijagnozu modernim porodicama?
Pa jeste, zapravo, koliko smo ispunjeni i čime smo ispunjeni i da li je dovoljno imati kuću, decu, muža, pare, posao, karijeru, i ako nije dovoljno a šta je onda dovoljno uopšte i baš preispituje, i to ne samo kao tema nego bukvalno likovi jedni druge konstantno aktivno preispituju šta ti treba, šta ti je dovoljno, gdje je granica, odnosno kad ti je dovoljno da budeš srećan?
Sve, na sceni, se odvija brzo, kao da mi živimo ovu predstavu?
Definitivno živimo prebrzo vreme i mislim da vreme u kojem živimo mi ne stignemo da promislimo o drugim ljudima koliko i društvene i socijalne i državne i materijalne okolnosti nas drže vezane da moramo da mislimo samo na sebe i to je definitivno odlika kapitalističkog društva. To je nešto što je zapadnom svetu normalno neko vreme a kod nas na Balkanu to tek dolazi, taj nezdravi kapitalizam i to je nešto gdje individua, ma koliko da ima savesti ne može da vidi drugu osobu jer će ga vreme pregaziti. I da, mislim da apsolutno živimo ovu predstavu jer recimo često se dešava da znamo da se dešavaju neke strašne stvari oko nas, čak i u komšiluku ali ne stignemo, ne da pomognemo nego da razmislimo o drugim ljudima jer bismo se udavili.
Publika je okolo vas na sceni, zašto?
To je Nebojša Bradić, reditelj, jako dobro i tačno i mudro postavio, to je bukvalno njegovo rješenje jer to nije pisalo u komadu. On je postavio nas kao u nekom ringu, kao u sudnici, i zapravo, mi smo sve vreme okruženi porotom i ta porota nas gleda i sudi nam ali istovremeno gleda i sudi sebi. I publika nam uvek kaže kao da su sebe gledali a to i jeste cilj predstave.
Piše: Kristian Bilić
Foto: Dejan Đurković